srijeda, 28. veljače 2018.

Mark Fisher Kapitalistički realizam: Zar nema alternative? - 2. Što bi bilo da ste održali prosvjed i da su na njega svi došli?

Mark Fisher

Kapitalistički realizam
Zar nema alternative?

2. Što bi bilo da ste održali prosvjed i da su na njega svi došli?

U slučajevima gangsterskog rapa i Ellroya, kapitalistički realizam poprima oblik neke vrste nadidentifikacije s kapitalom na njegovoj najnemilosrdnijoj grabežljivoj razini, no to ne mora biti slučaj. Zapravo, kapitalistički je realizam vrlo daleko od isključivanja izvjesne mjere antikapitalizma. Na kraju krajeva, kao što je Žižek provokativno istaknuo, antikapitalizam se naširoko diseminira u kapitalizmu. Svako malo će se ispostaviti da je negativac u holivudskim filmovima "zla korporacija". Daleko od toga da bi potkopavao kapitalistički realizam, taj znakoviti antikapitalizam zapravo ga pojačava. Uzmimo, na primjer, Disneyev/Pixarov animirani film Wall-E (2008.). Film prikazuje zemlju koja je toliko ogoljena da je ljudska bića više nisu u mogućnosti nastanjivati. Nije nam ni najmanje ostavljeno sumnjati da su potrošački kapitalizam i korporacije - ili bolje rečeno jedna megakorporacija, Buy n Large - odgovorni za to pustošenje; i kad naposljetku vidimo ljude u izvansvjetskom izgonu, oni su infantilni i pretili, među sobom komuniciraju pomoću sučelja na zaslonu, naokolo ih nose veliki motorizirani naslonjači, pijuckaju neki neodređeni napitak iz plastičnih čaša. Ovdje imamo uvelike onakvo viđenje nadzora i komunikacije kako ih je razumijevao Jean Baudrillard, u kojem podjarmljenost više ne poprima oblik podvrgnutosti nekom ekstrinzičnom spektaklu, već nas prije poziva da uzajamno djelujemo i sudjelujemo. Čini se da je filmska publika i sama objekt te satire, što je neke desničarske promatrače potaknulo da se zgroze s gnušanjem, optužujući Disney/Pixar za napadanje vlastite publike. Međutim ta vrsta ironije prije pothranjuje nego što dovodi u pitanje kapitalistički realizam. Film kao što je Wall-E oprimjeruje ono što je Robert Pfaller nazvao "interpasivnošću": film izvodi predstavu antikapitalizma za nas, dopuštajući nam da nastavimo nekažnjeno trošiti. Uloga kapitalističke ideologije nije eksplicitno dokazati nešto na način na koji to čini propaganda, već prikriti činjenicu da operacije kapitala ne ovise o nekoj vrsti subjektivno pretpostavljenog uvjerenja. Nemoguće je zamisliti fašizam ili staljinizam bez propagande - međutim kapitalizam se može nastaviti dobro odvijati bez propagande, u nekim slučajevima bolje, a da ga nitko ne obrazlaže. Žižekov je savjet ovdje neprocjenjiv. "Ako naše poimanje ideologije ostane klasično, ono prema kojemu je iluzija locirana u znanju", tvrdi on:

tada se današnje društvo mora doimati postideološkim: prevladavajuća ideologija je ideologija cinizma; ljudi više ne vjeruju u ideološku istinu; ideološke tvrdnje više ne shvaćaju ozbiljno. Temeljna razina ideologije, ipak, nije razina iluzije koja prikriva stvarno stanje stvari, nego razina nesvjesne fantazme što strukturira samu našu društvenu realnost. Cinička distanca samo je jedan način ... da zatvorimo oči pred strukturom moći ideološke fantazme: čak ako i ne shvatimo stvari ozbiljno, čak i ako zadržimo ironičnu distancu, mi ih ipak činimo.


Kapitalistička se ideologija općenito, drži Žižek, sastoji upravo od precjenjivanja uvjerenja - u smislu unutarnjega subjektivnog stava - nauštrb uvjerenja koje iskazujemo i artikuliramo u svome ponašanju. Sve dok vjerujemo (u svojim srcima) da je kapitalizam loš, slobodni smo nastaviti sudjelovati u kapitalističkoj razmjeni. Prema Žižeku, kapitalizam se općenito oslanja na tu strukturu poricanja. Mi vjerujemo da je novac samo beznačajan znamen bez ikakve intrinzične vrijednosti, a ipak se ponašamo kao da ima svetu vrijednost. Štoviše, to ponašanje upravo ovisi o prethodnom poricanju - u mogućnosti smo fetišizirati novac u svojim postupcima samo zato što smo već zauzeli ironijski odmak prema novcu u svojim glavama. Korporativni antikapitalizam ne bi bio važan kad bi se mogao razlikovati od autentičnog antikapitalističkog pokreta. Jer, čak i prije nego što su njegov zamah pokolebali napadi na Svjetski trgovački centar 11. rujna, takozvani antikapitalistički pokret također je izgledao kao da je previše ustupio kapitalističkom realizmu. S obzirom na to da nije bio sposoban odrediti suvislu alternativu političko-ekonomskom modelu kapitalizma, sumnjalo se da stvarni cilj nije bio zamjenjivanje kapitalizma već ublažavanje njegovih najgorih ekscesa; i kako su njegove aktivnosti nastojale imati oblik uprizorenja prosvjeda a ne političke organizacije, postojala je svijest da se antikapitalistički pokret sastojao od iznošenja niza histeričnih zahtjeva čije se ispunjenje nije očekivalo. Ti su prosvjedi stvorili neku vrstu karnevalske zvučne pozadine kapitalističkom realizmu, pri čemu antikapitalistički prosvjedi zapravo imaju previše zajedničkog s hiperkorporativnim događajima kao što je Live 8 iz 2005., s njihovim neumjerenim zahtjevima da političari zakonski zabrane siromaštvo.

Live 8 je bio začudna vrsta prosvjeda; prosvjed s kojim su se svi mogli složiti: tko je taj tko zapravo želi siromaštvo? I ne radi se o tome da je Live 8 bio "degradirani" oblik prosvjeda. Naprotiv, upravo se u Live 8 logika prosvjeda razotkrila u svom najčišćem obliku. Prosvjedni impuls iz 60-ih predstavljao je zlobnog Oca, navjestitelja načela realnosti koje (navodno) kruto i arbitrarno poriče "pravo" na totalan užitak. Taj Otac ima neograničeni pristup sredstvima, međutim on sebično - i nerazumno - tajno gomila. A ipak nije kapitalizam već je sam prosvjed taj koji ovisi o uobličenju Oca; a jedan od uspjeha postojeće globalne elite bilo je njihovo izbjegavanje poistovjećivanja s figurom Oca koji tajno gomila, čak i ako je "realnost" koju nameću mladima bitno kruća od okolnosti protiv kojih su prosvjedovali tijekom 60-ih. Dapače, naravno da je upravo sama globalna elita - u obliku zabavljača kao što su Richard Curtis i Bono - organizirala Live 8 priredbu.

Povratiti stvarno političko djelovanje znači prije svega prihvatiti naše ubacivanje na razini žudnje u neumoljivi žrvanj Kapitala. U podlosti zla i neznanju pripisanom fantazmatskim Drugima zanijekano je naše sudioništvo u planetarnim mrežama ugnjetavanja. Neprestano treba imati na umu i to da je kapitalizam hiperapstraktna impersonalna struktura i da ona ne bi bila ništa bez naše suradnje. Najgotskiji opis Kapitala ujedno je i najtočniji. Kapital je apstraktni parazit, nezasitni vampir i stvaratelj zombija; ali živo meso koje pretvara u mrtvi rad naše je, a zombiji koje stvara mi smo sami. Postoji jednostavno shvaćanje prema kojemu su političke elite zapravo naše sluge; bijedna usluga koju od nas dobivaju jest da ugađaju našim libidima, da spremno za nas predstavljaju naše zanijekane želje kao da one nisu imale nikakve veze s nama.

Ideološka ucjena koja je na djelu od prvih Live Aid koncerata iz 1985. ustrajavala je na tome da "suosjećajni pojedinci" mogu izravno dokrajčiti glad, bez ikakve potrebe za bilo kakvom vrstom političkog rješenja ili sustavne reorganizacije. Nužno je djelovati istog trenutka, rečeno nam je; politiku treba izbaciti u ime etičke neposrednosti. Bonov zaštitni znak Product Red želio se osloboditi čak i filantropskog posredništva. "Filantropija je nalik hippy glazbi, držanju ruku", objavio je Bono. "Product Red je više nalik punk rocku, hip hopu, to bi se trebalo doživljavati kao snažno izmjenjivanje." Smisao toga nije bio da se kapitalizmu ponudi alternativa - naprotiv, karakter "punk rocka" ili "hip hopa" koji je imao Product Red sastojao se od svoga "realističnog"
prihvaćanja da je kapitalizam jedina igra u gradu. Ne, cilj je bio samo osigurati da neki prihodi iz posebnih transakcija idu za dobre stvari. Ta se fantazija sadržavala u tome da bi ih zapadnjački konzumerizam, koji ni slučajno nije intrinzično upleten u sustavne globalne nejednakosti, sam mogao riješiti. Mi samo trebamo kupiti prave proizvode. 

Prevela Snježana Hasnaš

utorak, 27. veljače 2018.

Mark Fisher - Kapitalistički realizam Zar nema alternative? - 1. Lakše je zamisliti kraj svijeta nego kraj kapitalizma


Mark Fisher

Kapitalistički realizam
Zar nema alternative?


1.
Lakše je zamisliti kraj svijeta nego kraj kapitalizma

U jednoj od ključnih scena u filmu Djeca čovječanstva (Children of Men) Alfonsa Cuaróna iz 2006. lik kojega glumi Clive Owen, Théo, posjećuje prijatelja u elektrani Battersea, koja je sada neka kombinacija vladine zgrade i privatne zbirke. Kulturna blaga - Michelangelov David, Picassova Guernica, napuhana svinja Pink Floyda - čuvaju se u zgradi koja je sama obnovljeni artefakt baštine. To je jedini naš letimični uvid u živote elite, skrivene iza učinaka katastrofe koja je uzrokovala masovnu sterilnost: tijekom jedne generacije nije se rodilo nijedno dijete. Theo postavlja pitanje: "Kako sve to može biti važno ako neće biti nikoga tko bi to vidio?" Buduće generacije više ne mogu biti alibi, jer više neće biti nijedne. Odgovor je nihilistički hedonizam: "Pokušavam ne razmišljati o tome."

Ono što je jedinstveno u vezi s distopijom u Djeci čovječanstva jest činjenica da je ona specifična za kasni kapitalizam. To nije prepoznatljiv totalitaran scenarij rutinski demonstriran u kinematičkim distopijama (vidi, primjerice, V for Vendetta - O za Osvetu - Jamesa McTeiguea iz 2005.). U romanu P D. Jamesa na kojem se film temelji demokracija se privremeno ukida, a zemljom vlada samozvani Nadzornik, no film, mudro, sve to prigušuje. Prema onome što znamo, autoritarne mjere koje su posvuda na djelu mogu se provoditi u okviru političke strukture koja ostaje, teoretski, demokratska. Rat protiv terora pripremio nas je za takav razvoj događaja: normalizacija krize stvara situaciju u kojoj opozivanje mjera koje su donesene kako bi se riješila izvanredna situacija postaje nezamislivo (kad će rat biti gotov?).

Gledajući Djecu čovječanstva, ne možemo a da se ne sjetimo riječi koje se pripisuju Fredricu Jamesonu i Slavoju Žižeku da je lakše zamisliti kraj svijeta nego kraj kapitalizma. Ta krilatica zahvaća upravo ono što mislim pod "kapitalističkim realizmom": rašireni predosjećaj da ne samo da je kapitalizam jedini održivi politički i ekonomski sustav već i da je danas nemoguće čak zamisliti neku njegovu suvislu alternativu. Nekad su distopijski filmovi i romani bili vježbe za takve činove imaginacije - katastrofe koje su oslikavali ponašale su se kao narativne izlike za pojavu različitih načina života. To nije slučaj u Djeci čovječanstva. Svijet koji on projicira čini se kao ekstrapolacija ili pogoršanje našega, a ne kao njegovo alternativno rješenje. U tome svijetu, kao i u našem, ultraautoritarnost i Kapital ni s čim nisu kompatibilni: internacijski logori i poznati lanci kafića supostoje. U Djeci čovječanstva javni je prostor napušten, prepušten neskupljenùm smeću ili životinjama koje ga kradom probiru (jedan posebno dojmljiv prizor događa se unutar napuštene škole, kojom trči jelen). Neoliberali, kapitalistički realisti par excellence, proslavili su razaranje javnoga prostora no, suprotno njihovim službenim nadanjima, u Djeci čovječanstva država ne iščezava, samo se ogoljuje do svojih osnovnih vojnih i policijskih funkcija (kažem "službena" nadanja budući da se neoliberalizam potajno oslanjao na državu čak i kad su je njegovi ideolozi najoštrije kritizirali. To je postalo spektakularno jasnim tijekom bankarske krize 2008. kada je, na poziv neoliberalnih ideologa, država pohrlila pomoći bankarskom sustavu).

Katastrofa u Djeci čovječanstva niti čeka da se dogodi niti se već dogodila. Bolje rečeno, ona se proživljava. Nema uočljivog trenutka katastrofe; svijet ne završava praskom, on se primiče kraju, propada, postupno se raspada. Nitko ne zna što je izazvalo katastrofu koja se zbiva; njen uzrok leži daleko u prošlosti, tako apsolutno odvojenoj od sadašnjosti da izgleda kao hir zlobnoga bića; negativno čudo, prokletstvo koje nikakvo pokajanje ne može popraviti. Takav se jad može olakšati samo intervencijom koja se ne može više predvidjeti kao što se nije mogla predvidjeti ni na samom početku te kletve. Djelovanje nema svrhu: samo besmislena nada ima smisla. Praznovjerje i religija, prva utočišta bespomoćnih, bujaju.

No što je sa samom katastrofom? Očigledno je da se tema sterilnosti mora čitati metaforički, kao premještanje neke druge vrste tjeskobe. Želim iznijeti argumentaciju da ta tjeskoba vrišti da bude tumačena u kulturnim kategorijama, a pitanje koje film postavlja jest: koliko dugo kultura može ustrajati bez pojave novoga? Što se događa kad mladi više nisu u mogućnosti stvarati iznenađenja?
Djeca čovječanstva nadovezuju se na sumnju da je do kraja već došlo, na misao da je lako moguće da budućnost skriva samo ponavljanje i ponovne permutacije. Je li moguće da nema više otkrića, nikakvih "šokova novoga" koji će tek doći? Posljedica takve tjeskobe obično je bipolarno osciliranje: "slaba mesijanska" nada da mora doći do nečega novoga tone u turobno uvjerenje da se ništa novo više ne može dogoditi. Žarište se premješta sa Sljedeće Velike Stvari na posljednju poznatu nam veliku stvar - kad se zadnji put dogodila i koliko je zapravo velika bila?

U pozadini Djece čovječanstva nazire se T. S. Eliot; film, na kraju krajeva, temu sterilnosti nasljeđuje od Puste zemlje (The Waste Land). Odjavni epigraf u filmu "santi santi santi" ima više veze s Eliotovim fragmentarnim tekstovima nego s mirom Upanišada. Možda je moguće uvidjeti preokupacije nekoga drugog Eliota - Eliota iz "Tradicije individualnog talenta" - šifriranog u Djeci čovječanstva. Upravo je u tom eseju Eliot, anticipirajući Harolda Blooma, opisao recipročni odnos između kanonskoga i novoga. Novo se definira kao odgovor na ono što je već ustanovljeno; istodobno, ustanovljeno se treba rekonfigurirati kao odgovor na novo. Eliot je tvrdio da nas iscrpljivanje budućnosti ne ostavlja ni samo s prošlošću. Tradicija ne vrijedi ništa kada se više ne osporava ni modificira. Kultura koja se samo čuva uopće nije kultura. Sudbina Picassove Guernice - nekad urlika uznemirenosti i ogorčenja protiv fašističkih zločina, a danas visi na zidu - u filmu je primjer toga. Kao i njenom prostoru za izlaganje u Batterseau, toj se slici pridaje "ikonički" status samo kada je lišena bilo kakve moguće svrhe ili konteksta. Nijedan objekt kulture ne može zadržati svoju moć kada više nema očiju koje bi ga gledale.

Ne trebamo čekati na dolazak ne tako daleke budućnosti Djece čovječanstva da bismo vidjeli tu transformaciju kulture u muzejske izloške. Moć kapitalističkog realizma izvodi se djelomično iz načina na koji kapitalizam obuhvaća i proždire svu prijašnju povijest: to je jedan učinak njegova "sustava jednakosti" koji svim kulturnim objektima, bili oni religiozna ikonografija, pornografija ili Das Kapital, može pridati monetarnu vrijednost. Prošećite British Museumom, gdje vidite objekte istrgnute iz njihovih životnih svjetova i poslagane kao da se nalaze na palubi neke predatorske svemirske letjelice, i dobit ćete moćnu sliku i priliku toga procesa na djelu. Prilikom pretvorbe praksa i rituala u puke estetske objekte, uvjerenja prijašnjih kultura objektivno se ironiziraju, transformiraju se u artefakte. Kapitalistički realizam stoga nije neki posebni tip realizma; to je više realizam po sebi. To su Marx i Engels i sami zapazili u Komunističkom manifestu:

[Kapital] je u ledenoj vodi sebičnog računa utopio tihu jezu pobožnog sanjarenja, viteško oduševljenje, malograđansku sjetu. On je lično dostojanstvo rastvorio u prometnoj vrijednosti i na mjesto bezbrojnih povelja priznatih i izvojevanih sloboda stavio jednu besavjesnu slobodu trgovine. On je, jednom riječju, na mjesto eksploatacije prikrivene religioznim i političkim iluzijama stavio otvorenu, bezobraznu, direktnu, suhoparnu eksploataciju.

Kapitalizam je ono što je ostalo nakon što su uvjerenja spala na razinu rituala ili simboličke razrade i preostao je jedino potrošač-gledatelj, koji se probija kroz ruševine i relikvije.

Ipak, taj se obrat od uvjerenja do estetike, od angažmana do gledateljstva, smatra jednom od vrlina kapitalističkoga realizma. Tvrdeći da nas je, kao što Badiou kaže, "oslobodio od ‘fatalnih apstrakcija’ nadahnutih ‘ideologijama prošlosti’", kapitalistički realizam se predstavlja kao štit koji nas čuva od opasnosti koje predstavlja uvjerenje samo. Stav ironijskog odmaka svojstven postmodernom kapitalizmu trebao bi nas učiniti imunima na čari fanatizma. Snižavanje naših očekivanja je, govori nam se, mala cijena koju trebamo platiti kako bismo bili zaštićeni od terora i totalitarizma. "Živimo u proturječju", zapazio je Badiou:

brutalno stanje stvari, duboko neegalitarno - u kojem se cjelokupno postojanje procjenjuje samo
u odnosu prema novcu - predočuje nam se kao idealno. Kako bi opravdali svoj konzervatizam, pristaše uspostavljenoga poretka ne mogu ga zapravo nazvati idealnim ili sjajnim. Te su zato umjesto toga odlučili reći daje sve ostalo užasno. Svakako, kažu, mi možda ne živimo u stanju savršene Dobrote. Međutim sretni smo što ne živimo u stanju Zla: naša demokracija nije savršena. Ali je bolja od krvavih diktatura. Kapitalizam je nepravedan. Ali nije zločinački kao staljinizam. Mi puštamo da milijuni Afrikanaca umiru od AIDS-a, ali ne iznosimo rasističko-nacionalističke izjave kao Milošević. Mi Iračane ubijamo svojim zrakoplovima, ali im ne režemo grkljane mačetama kao što to čine oni u Ruandi, itd.

"Realizam" je ovdje analogan deflacijskoj perspektivi depresivca koji vjeruje da je svako pozitivno stanje, svaka nada, opasna iluzija.

U svome prikazu kapitalizma, svakako najdojmljivijem poslije Marxova, Deleuze i Guattari kapitalizam opisuju kao neku vrstu mračne potencijalnosti koja je proganjala sve prijašnje društvene sustave. Kapital je, tvrde oni, "Stvar koja se ne može imenovati", odvratnost koje su se primitivna i feudalna društva "unaprijed riješila". Kada se zbiljski pojavi, kapitalizam sa sobom donosi masovnu desakralizaciju kulture. To je sustav kojim više ne upravlja transcendentalni Zakon; naprotiv, on onesposobljuje sve takve zakone samo zato da bi ih ponovno utvrdio na ad hoc osnovi. Ograničenja kapitalizma nisu učvršćena pomoću zapovijedi, već su definirana (i redefinirana) pragmatično i improvizorno. Time kapitalizam uvelike nalikuje Stvari iz istoimenoga filma Johna Carpentera: čudovišni, beskonačno plastični entitet sposoban metabolizirati i apsorbirati sve s čime dođe u dodir. Kapital je, kažu Deleuze i Guattari, "šarena slika svega što je ikad postojalo"; začudan hibrid ultramodemog i arhaičnog. U godinama otkad su Deleuze i Guattari napisali dva sveska svoga djela Kapitalizam i shizofrenija činilo se kao da su se deteritorijalizirajući impulsi kapitalizma ograničili na financije, prepuštajući kulturu prevlasti sila reteritorijalizacije.

Ta klonulost, taj osjećaj da nema ničega novog sam po sebi naravno nije nešto novo. Pronalazimo ga u zloglasnom "kraju povijesti" koji je nakon pada Berlinskoga zida rastrubio Francis Fukuyama. Fukuyaminu tezu da je povijest doživjela vrhunac s liberalnim kapitalizmom možda se naširoko ismijavalo, ali ju se prihvatilo, čak preuzelo, na razini kulturnoga nesvjesnog. Trebalo bi zapamtiti, dakle, kako ideja da je povijest dosegnula "krajnju točku", čak i kad ju je Fukuyama iznio, nije bila samo trijumfalistička. Fukuyama je upozorio da će taj njegov blistavi grad biti proganjan, međutim on je mislio da će njegove sablasti biti ničeovske a ne marksovske. Neke od Nietzscheovih najdalekovidnijih stranica su one u kojima opisuje "prezasićenost nekoga razdoblja poviješću". "Ona neko razdoblje uvodi u opasno raspoloženje ironije u odnosu prema sebi", napisao je u Vremenu neprimjerenim ogledima (Unzeitgemâsse Betrachtungen), "te uslijed toga u čak još opasnije raspoloženje cinizma", u kojem "kozmopolitsko prebiranje" i suzdržano gledalaštvo nadomještaju angažman i uključenost. To je stanje Nietzscheova Posljednjeg Čovjeka, koji je vidio sve, ali je dekadentno oslabljen upravo tim ekscesom (samo)osviještenosti.

Fukuyamina pozicija na neke je načine zrcalna slika one Fredrica Jamesona. Jameson je slavno utvrdio da je postmodernizam "kulturna logika kasnog kapitalizma". On je iznio argumentaciju da je neuspjeh budućnosti bio konstitutivan za postmodernu kulturnu scenu kojom će, kako je ispravno predvidio, dominirati pastiš i oživljavanje prošloga. S obzirom na to da je Jameson uvjerljivo dokazao odnos između postmoderne kulture i određenih tendencija u potrošačkom (odnosno post- fordističkom) kapitalizmu, moglo bi se činiti da uopće nema potrebe za kapitalističkim realizmom. U nekim pogledima, to je istina. Ono što ja nazivam kapitalističkim realizmom može se podvesti pod rubriku postmodernizma kako je to teoretski razradio Jameson. No, unatoč Jamesonovu junačkom pothvatu razjašnjavanja, postmodernizam je i dalje izrazito osporiv termin, a njegova su značenja, prikladno ali beskorisno, nepostojana i mnogostruka. Što je još važnije, želim iznijeti argument da su se neki procesi koje je Jameson opisao i analizirao danas toliko pogoršali i postali kronični da su prošli kroz neku vrstu promjene.

U konačnici, postoje tri vrste razloga zašto radije biram termin kapitalistički realizam od postmodernizma. Tijekom 1980-ih, kada je Jameson prvi put iznio svoju tezu o postmodernizmu, još su postojale, barem nominalno, političke alternative kapitalizmu. Danas, međutim, imamo posla s dubljim, mnogo prodornijim smislom iscrpljenosti, kulturne i političke sterilnosti. Tijekom 80-ih, "realno postojeći socijalizam" još je trajao, iako u svojoj posljednjoj fazi sloma. U Velikoj Britaniji, krizne crte klasnog antagonizma u potpunosti su se razotkrile u događaju kao što je bio Štrajk rudara iz 1984-1985., a poraz rudara je bio važan moment u razvoju kapitalističkog realizma, najmanje onoliko značajan u svojoj simboličkoj dimenziji koliko su to bili i njegovi praktični učinci. Zatvaranje rudarskih okana branilo se upravo s obrazloženjem da njihov rad nije bio "ekonomski realističan", i da su rudari dobili ulogu posljednjih aktera u proleterskoj romanci osuđenoj na propast. Osamdesete su bile razdoblje u kojem se kapitalistički realizam izborio i uspostavio, kada je doktrina Margaret Thatcher da "nema alternative" - jezgrovitije sročenu krilaticu kapitalističkog realizma teško da možemo i zamisliti - postala proročanstvo koje se samo ispunjava.

Drugo, postmodemizam je uključivao neki odnos prema modernizmu. Jamesonov rad o modernizmu započeo je s propitivanjem ideje, koju su razvijali takvi kao što je Adorno, da je modernizam posjedovao revolucionarne potencijale samo zbog svojih formalnih inovacija. Ono što je Jameson vidio da se naspram toga događa bila je inkorporacija modernističkih motiva u popularnu kulturu (iznenada bi se, primjerice, nadrealističke tehnike pojavljivale u oglašavanju). U isto vrijeme dok su se zasebne modernističke forme apsorbirale i komodificirale, kredo modernizma - njegovu navodnu vjeru u elitizam i njegov monološki, hijerarhijski model kulture - osporavalo se i odbacivalo u ime "razlike", "raznolikosti" i "mnogostrukosti". Kapitalistički realizam više ne uprizoruje tu vrstu konfrontacije s modernizmom. Naprotiv, on prevladavanje modernizma uzima kao gotovu činjenicu: modernizam je sada nešto što se periodički može vraćati, no samo kao zamrznuti estetski stil, nikada kao ideal življenja.

Treće, cijela je generacija prošla od pada Berlinskoga zida. Tijekom 1960-ih i 1970-ih kapitalizam se morao suočiti s problemom kako obuzdati i upiti energije koje su dolazile izvana. Danas, zapravo, ima suprotni problem; nakon što je i previše uspješno inkorporirao sve izvanjsko, kako može funkcionirati bez izvanjskog koje može kolonizirati i prisvojiti? Za većinu ljudi ispod dvadeset godina u Europi i Sjevernoj Americi, nepostojanje alternativa kapitalizmu više nije problem. Kapitalizam bešavno zauzima obzore onoga što je mislivo. Jameson je nekad s užasom pisao o načinima pomoću kojih se kapitalizam probijao u samo nesvjesno; danas se činjenica da je kapitalizam kolonizirao život snova stanovništva uzima kao samorazumljiva činjenica da to više nije vrijedno komentara. Bilo bi opasno i navodilo bi na krivi put zamišljati da je bliska prošlost bilo neko doba nevinosti prije zapadanja u grijeh s obiljem političkih potencijala, stoga je isto tako dobro sjetiti se uloge koju je komodifikacija igrala u proizvodnji kulture tijekom cijeloga 20. stoljeća. Ipak čini se da je stara borba između detournementa i rekuperacije, između subverzije i uključenja u sustav [incorporation] već iscrpljena. Ono s čime imamo posla danas nije uključenje u sustav materijala za koje se prethodno činilo da posjeduju subverzivni potencijal, već umjesto toga, njihovo preventivno uključenje [precorporation]: preventivno [preemptive] formatiranje i oblikovanje želja, težnji i nada što ga provodi kapitalistička kultura. Posvjedočite, primjerice, uspostavljanju utvrđenih "alternativnih" ili "neovisnih" kulturnih zona, koje u beskraj ponavljaju stare geste pobune i osporavanja kao da su se prvi put pojavile. "Alternativno" i "neovisno" ne označuju nešto izvan mainstream kulture; umjesto toga, one su stilovi, ustvari pravi dominantni stilovi, unutar mainstreama. Nitko nije utjelovljivao (i borio se s) tom mrtvom točkom više od Kurta Cobaina i Nirvane. S njegovom groznom klonulosti i besciljnim bijesom, čini se da je Cobain dao izmoren izraz malodušnosti generacije koja je došla nakon povijesti, čiji je svaki pokret bio anticipiran, praćen, kupljen i prodan čak i prije nego što se dogodio. Cobain je znao da je on bio samo još jedan djelić spektakla, da ništa ne ide bolje na MTV-u od pobune protiv MTV-a; znao je da je svaki njegov pokret bio klišej unaprijed predviđen scenarijem, čak je znao da je njegovo ostvarenje klišej. Ćorsokak koji je paralizirao Cobaina upravo je onaj koji je opisao Jameson: nalik postmodernoj kulturi općenito, Cobain se našao u "svijetu u kojem stilistička inovacija više nije moguća, [gdje] sve što je preostalo je imitiranje mrtvih stilova, govorenje kroz maske, glasovima stilova u imaginarnom muzeju". Ovdje je čak i uspjeh značio neuspjeh, budući da bi uspjeti samo značilo da ste vi bili novo meso kojim se sustav mogao hraniti. Međutim snažna egzistencijalna tjeskoba Nirvane i Cobaina pripadaju starijem momentu; ono što su naslijedili bio je pastiš-rock koji je reproducirao oblike prošlosti bez tjeskobe.

Cobainova smrt potvrdila je poraz i inkorporaciju utopijskih i prometejskih ambicija rocka. Kad je umro, rock je već bio zasjenio hip hop, čiji je globalni uspjeh pretpostavio upravo onu vrstu kapitalističkog preventivnog uključivanja na koje sam upravo aludirao. Zato što je za velik dio hip hopa svaka "naivna" nada da bi kultura mladih mogla išta promijeniti bila nadomještena trijeznim prihvaćanjem brutalno redukcionističke verzije "realnosti". "U hip hopu", istaknuo je Simon Reynolds u eseju iz 1996. u časopisu The Wire:

"realno" ima dva značenja. Prvo, ono znači autentičnu, beskompromisnu glazbu koja se odbija prodati glazbenoj industriji i ublažiti svoju poruku miješanjem različitih stilova. "Realno" također označava da glazba odražava "realnost" koju je uspostavila kasnokapitalistička ekonomska nestabilnost, institucionalizirani rasizam i sve veće policijsko nadziranje i uznemiravanje mladih. "Realno" znači smrt društvenoga: ono označuje korporacije koje na smanjene profite odgovaraju ne dizanjem plaća ili poboljšavanjem beneficija već ... njihovim snižavanjem (otpuštanjem stalne radne snage kako bi se stvorila populacija sezonskog zapošljavanja povremenih radnika i radnika slobodnjaka bez beneficija ili sigurnosti posla).

Na kraju, upravo je hiphopovska izvedba te prve verzije realnoga - "beskompromisna" - omogućila usisavanje u drugu, realnost kasnokapitalističke nestabilnosti, gdje se takva autentičnost pokazala izrazito tržišno isplativom. Gangsterski rap niti samo odražava preegzistentne društvene okolnosti, kao što to tvrde mnogi njegovi zagovornici, niti pak jednostavno uzrokuje te okolnosti, kao što tvrde njegovi kritičari - već je prije kolanje u kojem se hip hop i kasnokapitalističko društveno polje uzajamno nadopunjuju, jedno od sredstava pomoću kojega se kapitalistički realizam transformira u neku vrstu antimitskog mita. Srodnost između hip hopa i gangsterskih filmova kao što su Lice s ožiljkom (Scarface), filmski serijal Kum (The Godfather), Psi iz rezervoara (Reservoir Dogs), Dobri momci (Goodfellas) i Pulp Fiction potječe iz njihova zajedničkog stava da su svijet lišili sentimentalnih iluzija i da su prozreli "kakav on realno jest": hobbesovski rat sviju protiv svih, sustav neprekidne eksploatacije i poopćene kriminalnosti. U hip hopu, piše Reynolds, "‘postati stvaran’ znači suočiti se s prirodnim stanjem gdje vlada bezobzirna konkurencija, gdje ste ili dobitnik ili gubitnik i gdje će većina biti gubitnici".

Isti neonoireovski svjetonazor može se pronaći u strip-albumima Franka Millera i u romanima Jamesa Ellroya. Postoji neka vrsta mačizma demitologizacije u Millerovim i Ellroyevim djelima. Oni predstavljaju nepokolebljive promatrače koji odbijaju uljepšati svijet kako bi ga se moglo uklopiti u prividno jednostavne etičke binarnosti stripovskog superjunaka i tradicionalnog kriminalističkog romana. "Realizam" je ovdje donekle podvučen, umjesto da je potkopan, njihovim fiksiranjem na tmurno podmitljivo - čak i ako to hiperbolično ustrajavanje na okrutnosti, izdajstvu i divljaštvu kod obaju pisca brzo postaje pantomimsko. "U njegovoj gustoj tami", piše 1992. Mike Davis o Ellroyu, "nije ostalo ništa svjetla koje bi bacalo sjene, a zlo postaje forenzička banalnost. Ono što preostaje ostavlja dojam vrlo sličan aktualnoj moralnoj teksturi Reagan-Bushove ere: prezasićenost korupcijom koja više ne uspijeva skandalizirati ili čak potaknuti zanimanje." No sama ta desenzibilizacija ima svrhu za kapitalistički realizam: Davis je iznio hipotezu da je "losangeleski noir" možda imao ulogu da "potkrijepi pojavu homo reaganusa". 

Prevela Snježana Hasnaš

ponedjeljak, 26. veljače 2018.

Alain Badiou: Naša nevolja dolazi izdaleka - naše zlo dopire nadaleko


Alain Badiou

Naša nevolja dolazi izdaleka - naše zlo dopire nadaleko

Promišljanje o krvoproliću koje se desilo 13. novembra


Večeras bih želeo da govorim o onome što se dogodilo u petak, 13. novembra, o onome što nam se dogodilo, o onome što se dogodilo u ovome gradu, u ovoj državi, najzad - u ovome svetu.

Najpre bih želeo da kažem u kojem stanju duha mislim da bi trebalo govoriti o užasnoj tragediji; jer je očigledno, kao što znamo i kao što su objavile štampa i vlast, da je delovanje u afektu, oštro reagovanje, u ovoj situaciji neizbežno i na neki način neophodno. Postoji nešto poput traumatizma, poput osećaja nepodnošljivog izuzetka u ustrojstvu uobičajenog života, neizdrživog upada smrti. To je nešto što se nameće svima i što se ne može ni obuhvatiti ni kritikovati.

Međutim, ipak bi trebalo da znamo - i to je polazište za uzimanje u obzir onoga što nazivam stanjem duha - da nas ovaj neizbežni afekat, u smislu tragičnih okolnosti, izlaže brojnim rizicima, rizicima na koje želim da podsetim, kako bih ukazao na svoj metod.

Vidim tri glavna rizika kojima nas, nakon ove drame, izlaže nepodeljena dominacija traumatizma i afekta.

Prvi je ovlašćenje države da preduzme nepotrebne i neprihvatljive mere, koje zapravo funkcionišu u njenu korist. Država je neočekivano postavljena na scenu i ona momentalno pronalazi, ili veruje da pronalazi, funkciju simboličkog predstavljanja, garancije jedinstva nacije i druga slična stanja. To nam omogućuje da primetimo da u onima koji rukovode postoji jezivo, ali očigledno uživanje u ovoj zločinačkoj situaciji. Na to ću se vratiti. U ovim uslovima bi i pored svega trebalo sačuvati meru. Treba ostati u stanju da u onome što je urađeno, u onome što je artikulisano, izmerimo ono što je neizbežno ili nužno, i ono što je beskorisno ili neprihvatljivo. To je prvo upozorenje koje vidim, i ponavljam, upozorenje na meru s obzirom na neizbežni i neophodni karakter afekta.

Drugi rizik ove dominacije jeste oštro, nazovimo ga tako, jačanje identitetskih nagona. To je prirodni mehanizam. Očigledno je da kad dođe do slučajne smrti u porodici, porodica se skupi, zgusne, i u izvesnoj meri ojača. Ovih dana nas trobojka u ruci uverava, kazuje nam, ponavlja da strašni pokolj na francuskoj teritoriji može samo da ojača nacionalno osećanje. Kao da traumatizam automatski vraća na identitet. Otuda se reči „francusko” i „Francuska” sa svih strana izgovaraju kao očigledni sastavni deo situacije. Naravno, trebalo bi postaviti pitanje: na osnovu čega? Šta je tačno „Francuska” u svemu tome? O čemu govorimo kad danas kazujemo o „Francuskoj” i „Francuzima"? To su, u stvari, veoma kompleksna pitanja. I nipošto ne bi trebalo gubiti iz vida tu kompleksnost: reči „Francuska”, „francusko” danas nemaju nikakvo posebno trivijalno ili posebno evidentno značenje. Osim toga, mislim da bi trebalo učiniti napor, upravo nasuprot ovom identitetskom nagonu koji ograničava užasni događaj na neku vrstu pretvaranja, prisetiti se da su se takva strahotna ubistva događala i događaju sve vreme. Da, sve vreme, u Nigeriji, Maliju, Iraku, Pakistanu, Siriji... Važno je i da se setimo da je nedavno poginulo više od dvesta Rusa u avionu na kojem je napravljena diverzija, a da na to u Francuskoj nije pokazana nikakva značajnija emocija. Možda navodni „Francuzi” sve Ruse poistovećuju s rđavim Putinom!

Mislim da je jedan od temeljnih zadataka pravde da uvek, koliko god može, proširuje prostor javnih afekata, da se bori protiv njihovog identitetskog ograničavanja, da se seća i da zna da je prostor zla prostor s kojim se definitivno moramo suočiti, na nivou celokupnog čovečanstva, i da se nikad ne smemo zatvarati u iskaze koji ga svode na identitet. U suprotnom se kroz samo zlo potvrđuje da su identiteti ono što se računa. Međutim, ideja da se u zlu računa samo identitet žrtava predstavlja opasnu percepciju samog tragičnog događaja, jer ova ideja neizbežno transformiše pravdu u osvetu.

Očigledno, iskušenje osvete, u ovakvom masovnom zločinu, jeste nagon koji se čini prirodnim. Dokaz za to je što u našoj državi, koja se uvek diči time da je pravna, i odbacuje smrtnu kaznu, policija, u okolnostima koje su nam poznate, ubija ubice čim ih pronađe, bez, da tako kažem, druge vrste procesa, pri čemu se niko, kako se čini, ne ljuti zbog toga. Međutim, treba podsetiti da osveta, kao posve neispravan čin, uvek otvara krug užasa. U velikim grčkim tragedijama, dugo vremena se logika pravde suprotstavljala logici osvete. Univerzalnost pravde je u suprotnosti sa porodičnim, provincijalnim, nacionalnim, identitetskim osvetama. To je glavna tema Eshilovog Oresta. Identitetski motiv tragedije je ipak rizik da se traganje za ubicama shvati kao čista i prosta tragična osveta: „Mi ćemo ubijati one koji su ubili." Možda ima nečeg neizbežnog u želji da se ubiju oni koji su ubili. Ali sigurno ne postoji mesto gde će se za tim žudeti, gde će se tome naslađivati ili proslavljati kao pobeda mišljenja, duha, civilizacije i pravde. Osveta je primitivna, podla, i nadasve opasna datost, čemu su nas još Grci naučili.

S tog stanovišta, želeo bih da se bavim stvarima koje se proglašavaju očiglednim. Na primer, Obamina izjava. Ta izjava uopšte nije bila nonšalantna. Njome se želelo reći da ovaj strašni zločin nije bio samo zločin protiv Francuske, protiv Pariza, nego zločin protiv čovečanstva. Vrlo dobro, i vrlo ispravno. Ali predsednik Obama ovo ne izjavljuje svaki put kad se desi masovno ubistvo, on to ne čini kad se stvari događaju daleko, u Iraku koji je postao nedokučiv, u tmurnom Pakistanu, u fanatičnoj Nigeriji, ili u Kongu koji je u pomrčini. Dakle, izjava sadrži navodno očiglednu ideju da ubilačko čovečanstvo radije prebiva u Francuskoj i Sjedinjenim Državama, nego u Nigeriji ili Indiji, Iraku, Pakistanu ili Kongu.

Zapravo, Obama želi da nas podseti da se čovečanstvo pre svega poistovećuje s našim dobrim starim Zapadom. Može se reći: čovečanstvo = Zapad, i mi to tako shvatamo, kao kontinuo, u zvaničnim ili medijskim izjavama. Jedan od vidova ove neprihvatljive identitetske pretpostavke na koju ću se vratiti jeste suprotnost između varvara i civilizovanih. Međutim, sa stanovišta najelementarnije pravde, skandalozno je da postoje delovi čovečanstva koji su čovečniji od drugih, i plašim se da je u ovom slučaju to bilo tako i da će nastaviti da bude.

Mislim da bi trebalo prekinuti s veoma raširenim običajem, uključujući način na koji se stvari iskazuju, predstavljaju, izlažu, ili, naprotiv, uništavaju, brišu; da, trebalo bi se osloboditi običaja, koji je gotovo upisan u nesvesno, da mislimo da je smrt zapadnjaka strašna, a da na hiljade smrti u Africi, Aziji ili Bliskom istoku, čak i u Rusiji, nisu velika stvar. Pa ipak, to je nasleđe kolonijalnog imperijalizma, nasleđe onoga što nazivamo Zapadom, to jest naprednim, civilizovanim, demokratskim zemljama: ovaj običaj viđenja sebe kao predstavnika celokupnog čovečanstva i ljudske civilizacije kao takve. To je drugi rizik koji uočavamo ako reagujemo samo na osnovu svojih afekata.

Postoji i treći rizik, koji se sastoji u tome da se radi upravo ono što ubice žele, da se postigne neizmeran efekat, da se scena zauzme na anarhičan i nasilan način, i, najzad, da se u žrtvama stvori takva srdžba da se na kraju više neće moći praviti razlika između onih koji su inicirali zločin i onih koji su ga pretrpeli. Jer ishod ovakvog krvoprolića, ovakvog gnusnog nasilja, jeste da se kod žrtava, njihovih porodica, njihovih bližnjih, njihovih sunarodnika, izazove neka vrsta, da tako kažem, mračne pobude, koja je u isti mah obeshrabrujuća i osvetnička, koja se stvara zbog iznenađujuće nasilnog i gotovo neopisivog karaktera zločina, ali koja je takođe homogena sa strategijom svojih nosilaca. Ova strategija pretpostavlja ishode mračne pobude: razum će nestati, uključujući i onaj politički, afekat će uzeti maha i svuda će se proširiti dvojac poražene depresije - „glup sam“, „šokiran sam“ - i osvetničkog duha, dvojac koji će dopustiti da država i zvanični osvetnici učine bilo šta. Tako, u skladu sa željama zločinaca, ova mračna pobuda pokazaće se spremnom na najgore, i na kraju će svi morati da je priznaju kao srazmernu organizatorima zločina.

Stoga, da bismo umanjili ova tri rizika, mislim da bi trebalo dopreti do promišljanja o onome što se dogodilo. Krenimo od načela: ništa od onoga što čine ljudi nije neinteligibilno. Reći: „ne razumem“, „nikad neću razumeti“, „ne mogu da razumem”, uvek je greška. Ništa ne sme ostati u registru nemislivog. Poziv mišljenja, ako želimo, znači, između ostalog, suprotstavljanje onome što se proglašava nemislivim; znači, misliti ga. Naravno, postoje ponašanja koja su apsolutno iracionalna, zločinačka, patološka, ali sve su to za mišljenje predmeti kao i svi drugi, koji ne napuštaju mišljenje, niti ga ostavljaju u nemogućnosti da ih izmeri. Iskaz o nemislivom uvek je poraz mišljenja, a poraz mišljenja uvek je pobeda iracionalnog i zločinačkog ponašanja.

Dakle, ovde ću pokušati da u celosti razjasnim ono što se dogodilo. Na neki način tretiraću ovo masovno ubistvo kao jedan od brojnih trenutnih simptoma ozbiljne bolesti savremenog sveta, sveta u celini, i pokušaću da ukažem na zahteve ili moguće puteve dugoročnog izlečenja ove bolesti, pošto je umnožavanje ovakvih događaja u svetu njen posebno nasilan i spektakularan simptom.

Ova želja za celovitim razjašnjenjem upravljaće planom moga izlaganja, njegovom logikom.

Najpre ću pokušati da krenem od situacije celine sveta onakve kakvom je ja vidim, onakve kakvom verujem da se može sintetično misliti, u masovnim zločinima i ratu koji je država artikulisala i objavila. Zatim ću se odatle, kretanjem unatrag, vratiti na celokupnu situaciju, ne više onakvu kakva jeste, nego onakvu kakvom bi trebalo želeti da postane, želeti i delovati da bi takvi simptomi nestali.

U početku će naše kretanje ići od opštosti situacije u svetu ka događaju koji nas interesuje, zatim ćemo se vratiti s događaja koji nas se tiče na situaciju u svetu kakvom smo je razjasnili. Ovo povratno putovanje bi nam moralo omogućiti da ukažemo na izvestan broj nužnosti i zadataka.

Ono će sadržati sedam delova. Sad ću vam ih predočiti!

Prvi deo predstaviće objektivnu strukturu savremenog sveta, opšti okvir onoga što se proizvodi, što se proizvodi ovde, ali se skoro sve vreme proizvodi i drugde. To je objektivna struktura savremenog sveta kakva je uspostavljena još osamdesetih godina prošlog veka. Gde je naš svet, sa stanovišta onoga što se podmuklo i očigledno, a onda žestoko, uspostavilo pre više od trideset godina?

Drugo, ispitivaću glavne posledice ove strukture savremenog sveta po stanovništvo, njegovu raznolikost, njegovu zamršenost i njegov subjektivitet.

To če pripremiti teren za treći deo, koji se odnosi na tako stvorene tipične subjektivitete. Verujem, zapravo, da je ovaj svet stvoren iz posebnih subjektiviteta, karakterističnih za određeni period. Kao što ćete videti, razlikovaću tri tipična subjektiviteta.

Četvrti deo, koji će me približiti samom predmetu izlaganja, odnosiće se na ono što ću nazvati savremenim oblicima fašizma. Kao što ćete videti, mislim da akteri onoga što se tamo dogodilo zaslužuju da budu nazvani fašistima, u novom i savremenom smislu reči.

Time dolazim do tačke kad ću pokušati da se uspnem ka drugom značenju, ka onome što moramo učiniti kako bismo promenili svet, na taj način da iz njega budu isključeni rizici od zločinačkih simptoma. Tako će peti deo biti posvećen samome događaju, u njegovim različitim komponentama. Ko su ubice? Ko su izvršioci masovnog zločina? I kako okarakterisati njihovo delo?

Na šestom mestu, imaćemo reakciju države i oblikovanje javnog mnjenja u odnosu na reči „Francuska” i „rat“.

Sedmi deo biće u potpunosti posvećen pokušaju da se stvori različito mišljenje, to jest da se skrene od takvog oblikovanja javnog mnjenja i reaktivne orijentacije države. On će se odnositi na uslove onoga što ću nazvati povratkom politike, u smislu povratka politike emancipacije, ili povratka politike koja odbija svako uključivanje u obrazac sveta od kojeg polazim.


I. Struktura savremenog sveta

Biće reči o strukturi savremenog sveta, kakvom je ja vidim, što će nam poslužiti za razjašnjenje našeg uloga. Mislim da je, u širokim crtama, možemo opisati u vezi s trima temama, koje su duboko kompleksne, duboko pomešane.

Pre svega, ona se može pojaviti iz otužne banalnosti, ali po mom mišljenju, teško da se mogu povući njene konsekvencije. Svedoci smo tridesetogodišnjeg trijumfa globalnog kapitalizma.

Ovaj trijumf je, pre svega i na naročito vidljiv način, povratak neke vrste primitivne energije kapitalizma, što je nazvano spornim imenom neoliberalizam, a to je u stvari ponovno pojavljivanje i ponovo pronađeno delovanje oduvek konstitutivne ideologije kapitalizma, to jest liberalizma. Nije sigurno da je to „neo“ opravdano. Ne verujem daje ono što se događa toliko „neo“, kad izbliza pogledamo. U svakom slučaju, trijumf globalnog kapitalizma predstavlja prostor ponovo pronađene energije, pridošlog kapaciteta koji će neosporno pokazati, javno i bez imalo stida, ako tako mogu reći, opšte karakteristike posebnog tipa organizacije proizvodnje, razmene i, najzad, celokupnog društva, ali i svoju pretenziju da bude jedini razumni put povesne sudbine čovečanstva. Sve ovo, što je izumljeno i formulisano krajem XVIII veka u Engleskoj i što je nedvosmisleno vladalo decenijama, ponovo su otkrili naši današnji majstori, i to s nekom vrstom divlje radosti.

Globalizam predstavlja malo drugačije odstupanje. Danas imamo kapitalizam koji je eksplicitno uveden na nivou planete. Ono što taj kapitalizam čini globalnim je ne samo kapitalizam koji je ustanovio da je njegova energija razorna, nego koji ju je razvio na takav način da sada, posmatran kao globalna struktura, kapitalizam praktično neosporno gospodari celom planetom.

Druga tema je slabljenje država. To je veoma suptilna posledica prve, a sasvim je interesantna za razvijanje.

Svi znate da je jedna od najismevanijih marksističkih tema bila slabljenje države. Marksizam je objavio da će reorganizacija države, nakon revolucionarnog uništenja država-nacija kojima je dominirao kapitalizam, moćnim kolektivnim komunističkim pokretom, na kraju razviti društvo bez države, koje je Marks nazvao društvom „slobodnog udruživanja”. Naravno, svedoci smo sasvim patološkog fenomena, to jest kapitalističkog procesa slabljenja država. To je danas fundamentalni fenomen, iako je, tokom verovatno veoma dugog istorijskog perioda bio maskiran opstankom veoma moćnih etatističkih polova. Zaista, opšta logika globalnog kapitalizma znači izostanak direktne, unutrašnje veze s opstankom nacionalnih država, budući da je njegov razvoj danas transnacionalan. Od šezdesetih godina, ističe se multinacionalni karakter velikih firmi. Ali one su od tada postale transnacionalna čudovišta sasvim drugačije naravi.

Najzad, treća tema je nešto što sam nazvao novim imperijalnim praksama, načinima akcije globalnog širenja kapitalizma, ako tako mogu reći.

1. Trijumf globalnog kapitalizma

Trijumf globalnog kapitalizma je dokaz da svi budno motre. Svetsko tržište je danas apsolutni simbol planetarne istoričnosti. O njemu je reč u svakom trenutku. Vrlo dobro znamo da kad se uzdrma Šangajska berza, ceo svet se uznemiri, u strahu je, pita se šta će se dogoditi itd.

Posebno je spektakularna agresivnost koja prati ovo širenje dominantnog karaktera svetskog tržišta kao simbola planetarne istoričnosti. Danas smo svugde svedoci uništenja prethodnih pokušaja da se u kapital uvede mera. „Merom” nazivam protekle kompromise, posebno u periodu nakon poslednjeg svetskog rata, između logike kapitala i drugih logika. Drugih logika koje mogu biti logike etatističke kontrole, koncesija sindikatima, ćutanja o industrijskom i bankarskom gomilanju sredstava, logike parcijalne nacionalizacije, mera kontrole izvesnih viškova privatne svojine, antimonopolskih zakona... Bilo je i uvođenja mera koje su se odnosile na socijalna prava stanovništva, kao što je mogućnost da svako ima pravo na negu, ili oblike ograničenja privatnog vršenja liberalnih funkcija itd., itd.

Sve ovo je u procesu metodičkog uništenja, računajući zemlje koje su bile paradigma toga. Ja čak ne govorim o socijalističkim državama, socijalističkim zemljama: Francuska je bila jedna od zemalja koja je ponudila brojne primere značajnih mera. Međutim, danas je sve to uništeno njihovom ekstremnom primenom. Očigledno se započelo s denacionalizacijom putem privatizacije. Reč „privatizacija” je sasvim agresivna; čak i ako joj ne pridajemo mnogo pažnje. To je reč koja direktno označava činjenicu da su aktivnosti koje su bile posvećene javnom dobru morale da budu vraćene u privatnu svojinu. To je reč koja nosi izuzetnu agresivnost, iako je sada postala banalna. Isto tako, i neprestano - bilo da se radi o desnici ili levici, to ovde nema značaja - delovi socijalnog zakonodavstva su slabi, bilo da se misli na zakon o radu, socijalno osiguranje, obrazovni sistem...

Moramo primetiti da je objektivna pobeda globalnog kapitalizma destruktivna, agresivna praksa. To nije samo proces promišljenog ili razumnog širenja posebnog sistema proizvodnje. Možemo samo da budemo zabrinuti zbog slabog otpora ovim uzastopnim destrukcijama. On zapravo ima oblik neprestanog povlačenja. Ono je lokalizovano, rasuto, korporativno, sektorsko, ne podupire ga nikakva vizija celine. Zapravo, ovo povlačenje neprekidno traje poslednjih trideset godina.

Uporno se nameće dominantno predstavljanje koje zabranjuje da se na kapitalizam primeni i najmanji vid mere. U tom smislu, možemo kazati da je logika kapitala oslobođena. Liberalizam je oslobođen. Eto. Poslednjih trideset godina smo bespomoćni svedoci oslobođenja liberalizma. Ovo oslobođenje ima dve forme: globalizaciju, to jest neprekidno širenje kapitalizma na celokupne teritorije, poput Kine, a istovremeno i izuzetnu moć gomilanja kapitala, to jest dijalektičkog kretanja karakterističnog za kapital; on se širi i šireći se, gomila se. Širenje i gomilanje su dva modaliteta promenljivog karaktera kapitala, apsolutno povezana jedan s drugim.

Gomilanje se nastavlja istovremeno dok se privatizacija i destrukcija ubrzavaju. Svi ste primetili, s obzirom na to da je delimično spektakularno, nedavno spajanje Fnaka i Dartija, dva uzora velike distribucije. Spajanje knjige i frižidera! Jasno je da je cilj bio strogo finansijski, što je karakteristika čisto kapitalističkog spajanja, bez ikakve javne koristi. Ova gomilanja su tako postepeno stvorila polove moći uporedive s državama, ako ne i superiornije od nekih. Radi se o polovima finansijske, proizvodne, ponekad špekulantske moći, koji se uvek odnose na važne ljude, često s policijskim ovlašćenjima i koji se svuda šire, često silom, uvek korupcijom. Ovi polovi su transnacionalni, tako da imaju dijagonalnu vezu s državama. U poređenju s ovom transnacionalnom i ogromnom moći, državni suverenitet se nikako ne podrazumeva.

Stoga moramo ustvrditi da, kao i druge firme velikih dimenzija, najveća francuska firma, Total, godinama ne plaća porez na preduzeća u Francuskoj. U čemu se onda sastoji njen „francuski” karakter? Naravno, njeno sedište mora biti negde u Parizu, ali... francuska država, videli ste, nema uticaja nad polovima moći koji se diče svojom francuskom nacionalnošću. Trenutno se događa velika i razgranata pobeda transnacionalnih firmi nad suverenošću država.

Ali postoji i subjektivna pobeda koja prati ovu objektivnu pobedu kapitalizma. To je potpuno iskorenjivanje same ideje drugog mogućeg puta. To je od bitnog značaja jer predstavlja, na neki način stratešku potvrdu da je druga globalna, sistemska orijentacija organizacije proizvodnje i društvenog doprinosa za sada praktično odsutna. Tako da se obaveza otpora, obaveza da se ponovo uvede mera itd. nalaze već u defetističkoj viziji opšteg kretanja. One nisu upisane u strategiju koja bi se sastojala u tome da se ponovo osvoji teritorijalnost Ideje. Ali one su nemoćna nostalgija za epohom društvenih kompromisa i mera poluetatističke kontrole kapitala.

Neobično je videti da je program Nacionalnog saveta otpora postao divan nostalgički model Francuske. To je bio period kad je, pri kraju nacističke okupacije tokom koje su francuski kapitalisti veoma često sarađivali s okupatorom, savez degolista i komunista nametnuo bitne mere etatizacije i društvene preraspodele.

Ali ova nostalgija za reformističkim programom s kraja rata zaboravlja da se u toj eposi prvo izlazilo iz svetskog rata, drugo, da se kolaboracionistička buržoazija nije usuđivala da digne glavu, i treće, da je postojala moćna Komunistička partija. Danas ne postoji ništa od toga. A nostalgija za socijalnim programom Nacionalnog saveta otpora je maštarija koja je potpuno odvojena od spektakularne subjektivne pobede globalnog kapitalizma. Ova pobeda je učinila da, za kratko vreme, između 1975. i danas, bude poništena, gotovo svedena ni na šta, snaga ideje da, bez obzira na poteškoće, postoji druga mogućnost. Ideja koja je šezdesetih-sedamdesetih godina poslednjeg veka u celom svetu nadahnula milione političkih pobunjenika.

Ova ideja čije je generičko ime od XIX veka bilo „komunizam”, danas se toliko promenila nagore da je sramota uopšte je i imenovati. No, ne i za mene. Ali na nivou celine, ona je kriminalizovana. Ova kriminalizacija može da ima razloge: Staljin itd. Ali cilj koji slede zastupnici kapitalističke globalizacije nipošto nije etički, kao što uveravaju njihovi pisari. Oni imaju za cilj iskorenjivanje, ako je moguće konačno, ideje o globalnoj, svetskoj, sistemskoj alternativi kapitalizmu. Prešlo se s dva na jedan. E, to je fundamentalna stvar. Nije jednako kad, povodom istog pitanja postoje dve sukobljene ideje ili kad postoji samo jedna. A ova jedinstvenost je ključna tačka subjektivnog trijumfa kapitalizma.

2. Slabljenje država

Države danas nisu ništa drugo do lokalni administratori ove široke svetske strukture. One su prostor posredovanja, u svakom slučaju nestabilan, između opšte logike koju želim da opišem i pojedinačnih situacija koje određuju zemlja, savezi, federacije, države... Zavisi od slučaja. I potrebno je mnogo da normu moći predstavljaju države i samo one. Naravno, postoji još etatističkih polova koji čine ili ispoljavaju još uvek izvesnu snagu, poput Sjedinjenih Država, Kine. Ali čak i u tom slučaju, moramo opisati proces. Ovi veliki polovi nisu nosioci nečeg drugog. Kao što sam pomenuo, velike firme su veličine prosečnih država. Veoma je neobično što same banke postaju toliko značajne celine da se kao aksiom mora priznati da je njihova propast nemoguća: „Too big to fail.” Previše velike da bi propale. Često se kaže za velike američke banke. To znači da ekonomska makroskopija ima prevagu nad etatističkim kapitalom. To je ono što nazivam slabljenjem država. Ne samo što su države uveliko postale ono što je Marks već mislio o njima, to jest „utemeljitelji moći kapitala”. Ali ne znam da li je Marks ikad zamišljao da će biti u pravu do te mere da će se ta realnost potvrditi poslednjih trideset godina. Ne samo da su države utemeljitelji moći kapitala, nego ima sve više i više prostora nesklada između merila postojanja velikih firmi i merila postojanja država koji čini da je postojanje velikih firmi dijagonalno s državama. Moć velikih industrijskih, bankarskih ili trgovinskih konglomerata nije istovetna ni sa etatističkom ni sa sferom koalicija država. Ova kapitalistička moć ih nadilazi kao da je istovremeno nezavisna i vodeća.

To me dovodi do treće tačke, to jest novih imperijalnih praksi.

3. Nove imperijalne prakse

Kao što znate, stari imperijalizam, iz XIX veka, u potpunosti je zavisio od nacionalne ideje, države-nacije. Njegova globalna organizacija zavisila je od podele sveta na moćne nacije, koje su se okupljale, kao na Berlinskoj konferenciji 1885, kad je Afrika odsečena poput kolača i kad je rečeno: ovo je za Francusku, ovo za Englesku, ovo za Nemačku itd. I uspostavljena je glavna moć direktnog upravljanja teritorijama, prirodno, uz prisustvo velikih, pljačkaških firmi koje su se bavile sirovinama, i uz pomoć uglednih lokalnih.

Zatim je došlo do svetskih ratova, ratova za nacionalno oslobođenje, do nastanka socijalističkog bloka koji je podržao ratove za nacionalno oslobođenje. Ukratko, u periodu od četrdesetih do šezdesetih i dalje, uspešno je priveden kraju režim direktnog upravljanja koji se nazivao kolonijalizmom u strogom smislu, to jest uspostavljanja glavne moći u regijama kojima se upravljalo.

Uprkos tome, suvereni zadaci zaštite firmi, kontrole kruženja sirovina ili izvora energije morali su da nastave da se osiguravaju delimično putem etatističkih sredstava. Njih nisu mogli da osiguravaju samo najamnici u firmama. Godinama, odnosno decenijama, postoji neprestana vojna aktivnost zapadnih država. Treba podsetiti da je francuskih vojnih akcija u Africi tokom poslednjih četrdeset godina bilo više od pedeset! Može se reći da je postojalo gotovo hronično stanje vojne mobilizacije u Francuskoj da bi zadržala svoju afričku teritoriju... Kao što znamo, bilo je velikih pohoda, ogromnih sukoba, Alžirski rat, rat u Vijetnamu, i, najzad, uništenje Iraka, a potom ono što se trenutno događa.

Dakle, nije stvar u okončanju imperijalnih intervencija, apsolutno ne. Pitanje se odnosi na razliku u načinu imperijalnih intervencija. Uvek ostaje pitanje: Šta uraditi da bi se zaštitili naši interesi u dalekim regijama? U vezi sa intervencijom u Maliju, čitao sam u veoma ozbiljnom časopisu da je bila uspešna jer je uspela da „zaštiti interese Zapada”. Rečeno je tako, sasvim nevino. Dakle, u Maliju, štite se interesi Zapada. Po svoj prilici, Malijci se ne štite. Uostalom, njihova zemlja je podeljena. Zaštita Zapada obavezuje.

Stoga, iako se načini menjaju, nužnost imperijalnih intervencija ostaje neodložna s obzirom na dimenziju kapitalističkih interesa koji su u igri: uranijum, nafta, dijamanti, dragocene šume, retki metali, kakao, kafa, banane, zlato, ugalj, aluminijum, gas. Nabrajam samo ono najbolje.

Mislim da se postepeno pomalja sledeća ideja. Da vodstvo ne bi preuzimalo teški zadatak konstituisanja država pod nadzorom glavnog grada ili država- matica, moguće je, sasvim jednostavno, uništiti države. I vidite povezanost ove mogućnosti s progresivnom denacionalizacijom globalnog kapitalizma. Najzad, u izvesnim geografskim prostorima u kojima postoje skrivena bogatstva, moguće je stvoriti slobodne, anarhične zone u kojima više nema države, i u kojima, shodno tome, više nema raspravljanja s opasnim čudovištem koje je uvek država, čak iako je oslabljena. Možemo sprečiti trajni rizik da će država dati prednost drugom korisniku, ili drugim trgovinskim problemima. U zoni u kojoj je nestala sva istinska etatistička moć, ceo mali svet firmi dejstvovaće bez velike kontrole. Doći će do neke vrste poluanarhije, naoružanih bandi, kontrolisanih i nekontrolisanih, zavisno od poslova koje mogu da nastave, i to čak bolje nego ranije. U svakom slučaju, trebalo bi pokazati da, nasuprot onome što se govori, firme, njihovi predstavnici, opšti zastupnici kapitala, mogu savršeno pregovarati s naoružanim bandama, i u nekom smislu lakše nego s konstituisanim državama. Nije istina da su etatistička anarhija i nezamisliva surovost koja ide uz nju nužno u formalnoj protivrečnosti sa strukturom sveta kakav je danas. Svi možemo ustvrditi da se već dugo vremena govori o uništenju Daeša, ali u stvari, do danas, ništa istinski ozbiljno nije učinjeno, izuzev od strane Kurda koji su tu i koji imaju sopstvene interese u toj regiji. Svi kažu: „O, poslati trista hiljada ljudi tamo? Možda je bolje nastaviti da manje ili više ograničavamo stvar, da je svedemo na normalan režim bavljenja...” Najzad, Daeš je ekonomska sila, kompetentno, mnogoliko trgovinsko preduzeće! Ono prodaje naftu, umetnička dela, prodaje mnogo pamuka - ono je velika proizvodna sila kad je reč o pamuku. Svima prodaje mnogo stvari. Jer da bi se nešto prodalo, mora da postoje dve strane. Daeš ne kupuje svoj pamuk.

Za označavanje ovih novih imperijalnih praksi, to jest za uništenje država pre nego za njihovo izopačenje ili opstanak, predložio sam reč „zoniranje”. Hteo sam kazati da u imperijalizmu koji, nebitno kako, stvara podeljene pseudozemlje, ali koje imaju status država pod zaštitom glavnog grada, mogu da postoje, u Africi, na Bliskom istoku ili u nekim delovima Azije, infraetatističke zone koje su zapravo neetatizovane zone pljačke. U tim zonama, bez sumnje je potrebno povremeno vojno intervenisati, ali bez istinske podrške potpunom upravljanju kolonijalnih država i bez obaveze da se podmićivanjem održi grupa lokalnih saučesnika koji profitiraju od funkcija koje su im ustupljene da bi učestvovali u pljački bogatstava.

Ponovimo ukratko. Imamo strukturu savremenog sveta kojom dominira globalni kapitalizam. Imamo strateško slabljenje država, odnosno proces kapitalističke denacionalizacije država. I treće, imamo nove imperijalne prakse koje, u izvesnim okolnostima tolerišu, čak ohrabruju, komadanje, odnosno uništavanje država.

Ne možemo ignorisati ovu pretpostavku ako se, na primer, zapitamo, koji je stvarni interes pohoda na Libiju. Država je u potpunosti uništena, stvorena je zona anarhije zbog koje svako žali ili se pretvara da žali, ali, najzad, Amerikanci su učinili isto u Iraku, a Francuzi opet u Maliju i Centralnoj Africi. Čak mi se čini da je potpuno uništenje Jugoslavije, za koje su bile potrebne ozbiljne zapadne intervencije i koje je isparčalo ovu zemlju na desetak, gotovo izvitoperenih delova, već dalo znak praksi zoniranja. U važnim zonama, praksa je bila da se države unište, da se na njihovo mesto ne stavi skoro ništa, to jest slabašni sporazumi između manjina, religija, raznih naoružanih bandi. Suniti su zamenjeni šiitima, ili se pokušalo suprotno, ali sve su to neetatističke radnje u strogom smislu reči. To je apsolutno očigledno. Ali po stanovništvo, o kome je reč, to ima užasne posledice koje ćemo sada ispitati.


II. Posledice po stanovništvo

Prva upadljiva posledica jeste nejednaki razvoj bez presedana. Čak je i parlamentarna desnica zabrinuta zbog toga. Nejednakosti su toliko strašne da, uzimajući u obzir slabljenje država, više ne znamo kako kontrolisati njihove posledice po život stanovništva.

U vezi s ovim postoje osnovne brojke, koje bi svi trebalo da imaju u džepu, brojke koje su u osnovi onoga što bi trebalo nazvati logikom klase, krajnje stroge, krajnje oštre, koja čak i najformalniju demokratsku normu čini glupom i neupotrebljivom. U izvesnom stepenu nejednakosti, govoriti o demokratiji ili demokratskoj normi više nema nikakvog smisla.

Podsećam na brojke:

1% svetskog stanovništva poseduje 46% raspoloživih resursa; 1% - 46%: to je skoro polovina.

10% svetskog stanovništva poseduje 86% raspoloživih resursa.

50% svetskog stanovništva ne poseduje ništa.

Stoga, objektivni opis svega ovoga s obzirom na stanovništvo, na masu, znači da imamo svetsku oligarhiju koja predstavlja oko 10% stanovništva. Ponavljam, ova oligarhija poseduje 86% raspoloživih resursa. Deset odsto stanovništva gotovo da odgovara onome što je bilo plemstvo u starom režimu. To je otprilike isto. Naš svet vraća, rekonfiguriše oligarhijsku situaciju koja je odavno poznata i kojoj se okreće, u drugim oblicima i aspektima.

Dakle, imamo oligarhiju koju čini 10% i masu siromašnih od skoro pola svetskog stanovništva: to je masa siromašnog stanovništva, afrička, azijska u ogromnoj većini. Ukupno predstavlja oko 60%. Ostaje 40%. Tih 40% je srednja klasa. Srednja klasa koja jedva da deli 14% svetskih resursa.

Ovo je veoma značajna strukturisana vizija: postoji masa siromašnih koja čini polovinu svetskog stanovništva, postoji plemićka oligarhija, ako tako mogu reći, sa stanovišta njihovog broja. I postoji srednja klasa, stub demokratije, koja predstavlja 40% stanovništva, i koja deli 14% svetskih resursa.

Srednja klasa je uglavnom koncentrisana u takozvanim naprednim zemljama. Dakle, to je uglavnom zapadna klasa. Ona je oslonac mase lokalne demokratske moći, parlamentarne moći. Mislim da možemo istaći, ne želeći da uvredimo njeno postojanje - jer u njoj svi više ili manje učestvujemo, zar ne? - daje veoma važan cilj ove grupe, koja iako ima prilično slab udeo u svetskim resursima, tek 14%, da ne bude svrstana, poistovećena s ogromnom masom siromašnih. To je ono što je sasvim razumljivo.

Eto zbog čega je ova klasa, uzeta u celini, sklona rasizmu, ksenofobiji, preziru prema siromašnima. To su preteća subjektivna određenja ove srednje mase koja definiše Zapad u širem smislu, ili predstava koja sama po sebi sadrži određenja koja hrane osećaj superiornosti. Veoma dobro znamo da je zapadna srednja klasa mera uverenja da je Zapad, najzad, mesto civilizovanih.

Danas čitamo da treba ratovati protiv varvara - očigledno je da se govori u ime civilizovanih, utoliko što su varvari proizišli iz ogromne mase onih koji su izopšteni i za koje srednja klasa ni po koju cenu ne želi da budu identifikovani.

Sve ovo razjašnjava posebnu poziciju srednje klase, naročito evropske. Ona je osetljiva ploča razlike - jednom rečju, stalno joj preti stvarni kapitalista - između nje same, srednje klase, ogromne mase, donekle udaljene, ali koju u našoj zemlji predstavljaju oni koji nemaju mnogo ili nemaju ništa. I upravo od ove srednje klase kojoj preti nesigurnost, čujemo govor o odbrani vrednosti: „Zaštitimo svoje vrednosti!“ U stvari, zaštititi svoje vrednosti znači zaštititi način zapadnog života srednje klase, to jest civilizovanu podelu 14% svetskih resursa između 40% „srednjih”. Za ovaj način života, Paskal Brikner, uzdignute glave, kao holandski vojni zapovednik, kaže da nije nešto o čemu se može pregovarati. „Zapadni način života nije nešto o čemu se može pregovarati.” Ovo je izjava Paskala Briknera koji u svakom slučaju neće pregovarati. Ni sa kim. On, Paskal Brikner, već je ubeđen, odeva svoju uniformu: Rat! Rat! Ovo je njegov zavet, njegov katihizis.

To je jedan od razloga zbog kojih je masovno ubistvo o kojem večeras govorimo značajno i traumatično. Ono udara u Evropu koja je, na neki način, slaba tačka globalnog kapitalizma, ono udara u srce srednje mase, srednje klase, koja se sama predstavlja kao ostrvce civilizacije u središtu sveta - bilo da se radi o malobrojnoj oligarhiji koja se jedva vidi, bilo o ogromnoj masi siromašnih - koji je okružuje, uokviruje, i drži se blizu nje. Stoga je taj jezivi događaj doživljen kao kriza civilizacije, to jest kao atentat na nešto što je već, u svom istorijskom i prirodnom postojanju, bilo ugroženo razvitkom u globalnom kapitalizmu, a što se ipak učvrstilo.

To je prva posledica strukture globalnog kapitalizma na stanovništvo. Ali postoji nešto što je takođe veoma važno da bismo razumeli ono što se događa. Danas u svetu postoji nešto više od dve milijarde ljudi koji su beznačajni. Oni očigledno nisu čak ni deo mase od 50% siromašnih. Još gore: oni su beznačajni po kapitalu, što znači da u pogledu strukturalnog razvoja sveta oni nisu ništa i da, strogo govoreći, ne moraju da postoje. Ne moraju da budu tu. Tako je bolje. Ali oni su ipak tu.

Šta znači beznačajni? To znači da nisu ni potrošači ni radna snaga. Jer za kapital postoje samo dva načina postojanja ako ne pripadate oligarhiji. S jedne strane morate biti plaćeni radnik, da zarađujete nešto novca, i taj novac potom trošite na proizvode koje proizvodi isti taj kapital. Vaš identitet u očima dominantnog svetskog kretanja današnjice je dvostruki identitet, koji čine novac, plata i potrošnja.

Međutim, ove dve milijarde odraslih nemaju pristup ni jednome ni drugome. Nemaju pristup radu, više ne idu u školu, niti su penzioneri, te samim tim, više nemaju pristup tržištu. Sa stanovišta opšte logike sveta, imperijalne i ohole kapitalističke globalizacije, oni kao da ne postoje. Najzad počinjemo da shvatamo propagandu o krajnje opasnom karakteru najezde koju u našu dragu civilizovanu Evropu vrše ljudi koji ne postoje ili koji ne moraju da postoje. Sve ono što obuhvata pitanje migracija, kao što je problem nataliteta u Africi, direktno se odnosi na mučno pitanje: „O Bože! Da li je masovni dolazak tih ljudi kod nas doveo do povećanja njihovog broja, tako da ih već verovatno ima više od dve milijarde?” Samo je jedan korak od prelaska s toga da oni moraju da ne postoje na prakse koje teže njihovom nepostojanju.

Ali odakle dolazi ova masa ljudi za koju savremeni svet smatra da nisu vredni postojanja? Da bismo to shvatili, dovoljno je da budemo malo, veoma malo marksisti. Kapital, odnosno oni koji ga poseduju, valorizuju radnu snagu samo zbog toga što iz nje mogu da izvuku profit - što znači: zapošljavaju ljude u firmama kojima upravljaju. To je Marks u žargonu nazvao izvlačenje viška vrednosti. Dakle, nikad nije izvesno da kapital može da valorizuje celokupnu raspoloživu radnu snagu. Već je bilo perioda masovne nezaposlenosti, posebno tridesetih godina, nakon velike krize 1929. Ali danas, čini se da je, izvan krize koja je otpočela 2008, ovaj ćorsokak zaposlenja postao strukturalniji, odnosno definitivniji. Globalizacija je možda stvorila unutrašnju nemogućnost za kapitalizam koji je dostigao svoj maksimalni obim, da u obliku profita koji izvlači, valorizuje raspoloživu radnu snagu. I moguće je da će se to pogoršati. Možda će sistem profita, koji su jedini izvor dinamike kapitala, naleteti na barijeru koju je stvorilo njegovo sopstveno širenje, tako da će, da bi valorizovao celokupnu raspoloživu radnu snagu, morati da smanji prosečno trajanje rada, na način što će biti u mogućnosti da dve milijarde ljudi ostavi na cedilu.

Međutim, on to ne može. Zašto? Zato što ne može da smanji prosečno trajanje rada. A zašto ne može da smanji prosečno trajanje rada? Naravno, naprosto zbog mehanizama proizvodnje profita: zna se da je značajan broj radnih sati namenjen višku vrednosti, i da se ispod tog broja neće izvući profit. Može se smatrati da je danas, verovatno, da bi se imala razumna kapitalistička valorizacija radne snage, potrebno da prosečno trajanje rada, na nivou sveta, nastavi da bude oko četrdeset sati. Međutim, ima dve milijarde ljudi, a verovatno i više, koji nemaju posao.

Dakle, mogli bismo računati u obrnutom smislu. Mogli bismo kazati: s obzirom na situaciju, razumna svetska vlast, zabrinuta za javno dobro može da razmotri - kako je Marks zamišljao - da prosečno trajanje rada na svetskom nivou bude svedeno na dvadeset sati. Možda i manje. Očigledno bismo tako imali brzu resorpciju ove ogromne mase ljudi koji ne mogu da imaju pristup radu, niti da budu plaćeni. Smanjenje trajanja rada bilo je ključna tačka Marksovih reformističko-revolucionarnih predloga, jer je uvideo da, kako bi se rad otrgnuo od dominacije kapitala, radnici moraju delovati tako da podstaknu smanjenje radnog vremena do tačke kad kapital to više neće moći da toleriše.

Ali za sada, kapital odnosi pobedu. S obzirom na to da on pobeđuje, ne samo da više ne toleriše smanjenje radnog vremena, nego ni trideset pet radnih sati koje je uvela Martin Obri. A za one koji ne mogu da uđu u taj okvir, on naravno, neustrašivo govori da su ništa. Eto zašto u našem svetu postoji ogromna masa ljudi koji su beznačajni. To se apsolutno nužno mora uzeti u obzir ako želimo da razumemo šta se događa.

Pomenimo i da je geografija svega ovoga, raspodela raspoložive snage u prostoru, snage koja je beznačajna, nedvosmisleno povezana sa zoniranjem. U zonama u kojima je situacija anarhična, i gde je država odsutna, u kojima kruže naoružane bande, bez problema se odričemo stanovništva koje je tamo, u strogom smislu, bez ikakve zaštite, koje trune u „humanitarnim” kampovima. Zašto se preterano uznemiravati zbog njihovog postojanja, budući da oni nisu ni potrošači ni radna snaga? Oni samo lutaju između naoružanih bandi i kapitalističkih pljačkaša svih vrsta, i žive kako mogu.

To objašnjava da su čitave zone predate političkom gangsterizmu fašističkog tipa, što neće biti slučaj, što ne bi mogao biti slučaj ako ne bi bilo na milijarde ljudi koji su beznačajni. Ako bi se, zbog racionalnog trajanja radnog vremena, ceo svet integrisao u formu uobičajene socijalnosti, opšte socijalnosti, situacije banditstva i trgovine ljudima bile bi nemoguće. Ali kombinovanje zoniranja, to jest uništenja država od strane zapadnih pljačkaša i fenomena postojanja miliona ili milijardi ljudi koji su beznačajni, vodi, u velikim prostorima, ponekad ogromnih zemalja, poput Konga, postojanju onoga što možemo nazvati dominacijom gangsterskog tipa.

O čemu se radi? O naoružanim, divljim kapitalističkim firmama koje zauzimaju slobodna mesta, tamo gde je država nestala, vrbuju one koji su ostali, posebno decu i mlade i tonu u artikulisanu pljačku na svetskom tržištu. Tako Daeš Turskoj prodaje konvoje pravih cisterni. U ovom kontekstu se naoružane fašističke bande pojavljuju u religioznoj nijansi.

Ah! Religija! Islam! Reći ćete, konačno sam stigao do naših velikih mislilaca islamofoba. Da, da, stigao sam. Ali odmah ću vam reći, religija uvek može da bude izgovor, retoričko pokriće koje manipuliše i kojim mogu manipulisati fašističke bande. Hrišćanstvo nije ostalo dužno. Uzmimo primer španskog fašizma, Frankovog, koji je učestvovao u masovnim pogubljenjima, čak i nakon građanskog rata: ovaj fašizam je bio doslovno zalepljen za katoličku religiju. Naoružane Frankove bande blagoslovili su biskupi, i govorilo se o velikoj katoličkoj Španiji koja će zameniti užasnu republikansku Španiju. Ali zapravo se radilo samo o moći države i njenom pljačkanju od strane fašista. Stoga nije ozbiljno kriviti islam, iskreno. Pre svega, priroda naoružanih bandi jeste da zauzimaju kapitalistički opustošenu teritoriju kako bi tu uspostavile unosni gangsterizam koji kasnije, na zadovoljstvo mladih revoltiranih ljudi, može da zadobije najrazličitije duhovne nijanse. Religije, kao i druge ideologije, uključujući, nažalost, revolucionarne, uvek su mogle da se spajaju s mafijaškim praksama. Sama italijanska mafija, ona kumova, dičila se, uvek se diči, oholim katolicizmom.

Ali sve ovo zavisi od subjektivne strane naše situacije.


III. Reaktivni subjektiviteti

Želeo bih da dođem do tipičnih subjektiviteta koji se pojavljuju u našem sticaju okolnosti. Pod „tipičnim subjektivitetom“ podrazumevam psihičke forme, forme uverenja i afekta koje su proizvodi sveta o kojem govorim. To nije spisak svih mogućih subjektiviteta. To su oni koje smatram da je izvela ili proizvela struktura savremenog sveta.

Mislim da ih ima tri: zapadni subjektivitet, subjektivitet želje za Zapadom, što nije isto, i subjektivitet koji bih nazvao „nihilističkim". Ova tri subjektiviteta su tipične tvorevine savremenog stanja sveta.

Zapadni subjektivitet je subjektivitet onih koji dele 14% onoga što dopusti dominantna oligarhija. To je subjektivitet srednje klase i uglavnom je koncentrisan u najrazvijenijim zemljama. Tu se mogu raspodeljivati ostaci. Po mome mišljenju, ovaj subjektivitet i njegovo funkcionisanje deluju posredstvom jedne protivrečnosti. Prvi element je veliko zadovoljstvo samim sobom; zapadnjaci su veoma samozadovoljni, oni sebe mnogo cene. Iza toga očigledno stoji istorijska arogancija: nije bilo tako davno kada su zapadnjaci bili vlasnici sveta. U to vreme, samo je dodavanje poseda, sticanih čistim nasiljem Francuza i Britanaca, crtalo kartografiju celog vanevropskog sveta. Ono što je ostalo od ove direktne i ogromne imperijalne moći jeste predstavljanje sebe samoga kao, na izvestan način, predstavnika modernog sveta i izumitelja i branioca modernog načina života.

Ali to je samo jedna strana stvari. Druga strana je konstantni strah. Konstantni strah od čega? Rekao bih, koristeći malo suroviji materijalizam, strah da se onih 14% s kojima se deli, okrene ka onih 50% koji nemaju ništa. U svetu kakav jeste, pripadnike srednje klase možemo nazvati sitno privilegovanim. A konstantni strah sitno privilegovanog je da će izgubiti svoje privilegije.

Može biti da se, u napetostima savremenog kapitalizma, više neće moći održati srednja klasa, kao što je ranije bio slučaj. To nije nemoguće. Nije nemoguće s obzirom na povećanu lakomost oligarhije i skupe ratne sukobe koje je prinuđena da vodi kako bi odbranila zone profita, te srednja klasa više ne bi mogla dobijati svojih trenutnih 14% raspoloživih resursa, nego, recimo, samo 12%. Došlo bi do pretećeg prizora onoga što se naziva „osiromašenje srednje klase“.

Zbog toga imamo dijalektičku, tipično zapadnu relaciju između krajnje arogantnog samozadovoljstva i konstantnog straha. Otuda definicija umeća današnjih demokratskih vlada. Ona se sastoji u upravljanju strahom koji oživljava njihova ideološka i izborna osnova - srednja klasa - ne protiv njih, vlada, nego protiv ovih ili onih predstavnika siromašne mase. To je glavna operacija: učiniti da srednja klasa shvati da rizici postoje, da je njihov strah legitiman, ali da on nipošto nije izazvan razumnim merama vlade i demokratskim upravljanjem poslovima. Njegov jedini razlog je nepodnošljivi pritisak koji ogromna masa siromašnih, a posebno njihovi unutrašnji predstavnici, konstantno vrše nad srednjom klasom: radnici stranog porekla, njihova deca, izbeglice, stanovnici mračnih gradova, muslimanski fanatici. To je žrtveni jarac kojeg su na pašnjak isterali naši majstori i njihovi pisari u strahu srednje klase. To je organizovanje jedne vrste građanskog rata niskog intenziteta čije opasne posledice sve više i više uočavamo. Takvi su subjektivni rizici onih koji u izvesnom smislu predstavljaju samu celinu Zapada.

Razmotrimo sada one koji ne pripadaju ni oligarhiji ni srednjoj klasi, to jest one koji nisu ni potrošači ni radnici i koji se samim tim nalaze izvan svetskog tržišta. Treba shvatiti da su oni neprestano izloženi prizoru blagostanja i arogancije prve dve grupe. Masovni mediji se staraju za to. Masovni mediji svuda prate globalno širenje kapitalizma i stvaraju trajni spektakl tog širenja. Tu imamo dva apsolutno povezana fenomena. Svetski mediji su koncentrisani na multinacionalne gigantske firme, kao što su Apple, Google itd.

Posledica ovog spektakularnog praćenja ne sastoji se samo u tome da zapadni način života, dominantni način, nije nešto o čemu se može pregovarati, kao što kaže hrabri Brikner, nego da se, štaviše, svima prikazuje kao takav. Samim tim, siromašni, gde god da su, svedoci su stalnog prizora blagostanja i arogancije drugih. I to, u odsustvu - nadam se privremenom - ideološkog i političkog pitanja celine koja teži da se suprotstavi a zatim učini da nestane hegemonija kapitalizma. Dakle, ovi siromašni vide da postoji neki deo jezgra blagostanja, arogancije, pretenzije ka civilizaciji, modernosti, kojem nemaju nikakvih sredstava da se istinski suprotstave mišljenjem ili delovanjem, osim učešćem u toj stvarnosti. A rezultat je bolna frustracija, klasična mešavina zavisti i revolta.

Otuda druga dva tipična subjektiviteta. Onaj koji dolazi prvi nazvao sam željom za Zapadom: željom za posedovanjem, deljenjem, koja se svuda predstavlja i hvali kao zapadno blagostanje. Dakle, reč je o tome da pokušamo da usvojimo ponašanje i trošenje srednje klase, nemajući sredstava za to. Onda to očigledno emituje druge fenomene, poput migracionog toka jer jednostavna forma želje za Zapadom naprosto je želja da se napuste opustošene zone kako bi se stiglo u taj slavni zapadni svet, jer tamo je dobro, pošto su svi zadovoljni i kupaju se u modernom i veličanstvenom blagostanju. A ako ne možemo tamo, onda se možemo prepustiti lokalnom otuđenju, to jest težnji da s bednim sredstvima oponašamo zapadno ustrojstvo i način života, poput afričkih žena koje očajnički pokušavaju da izbeljuju kožu ili ispravljaju kosu. Mogli bismo nadugačko govoriti o temi želje za Zapadom koja je danas u svetu fundamentalna i koja ima velike, razorne posledice.

Poslednji subjektivitet, nihilistički, jeste želja za osvetom i destrukcijom koja očito ide u paru sa željom za odlaskom i otuđenim oponašanjem. Obično je ova nasilna želja za osvetom i destrukcijom bila izražavana i formalizovana u reaktivnim mitologijama, u tradicionalizmima koji su bili slavljeni i izjavljivali da se brane, računajući i uzimanje oružja u ruke, protiv zapadnog načina života i želje za Zapadom.

Tu je reč o nihilizmu onoga čiji je život beznačajan. Ovaj nihilizam se naizgled stvara nasuprot želji za Zapadom, ali to je zato što je želja za Zapadom njen skriveni fantom. Ako nihilista više ne aktivira nagon za smrću, ako ne oslobađa svoju ubilačku agresivnost, on dobro zna da će u stvarnosti i sâm podleći želji za Zapadom, koja je već prisutna u njemu.

Treba primetiti da ova dva tipična subjektiviteta - subjektivitet želje za Zapadom i nihilistički subjektivitet osvete i destrukcije - čine par koji gravitira, okrećući se i pozitivno i negativno, oko začaranosti koju vrši zapadna dominacija.

I sve to u kontekstu u kojem nema zajedničke pobune koja bi afirmisala i organizovala perspektivu drugačije strukture sveta. Tako da su ova tri tipična subjektiviteta zapravo unutrašnja strukturi sveta kakvu sam opisao. Upravo počev od te unutrašnjosti okarakterisaću ono što sam nazvao savremenim fašizmom.


IV. Savremeni fašizam

Uopšteno gledano, mislim da „fašizmom” možemo nazvati opšti subjektivitet koji stvara i izaziva kapitalizam, bilo zato što postoji sistemski ozbiljna kriza - što je bio slučaj tridesetih godina - bilo usled posledica strukturalnih ograničenja kapitalizma koje globalizacija iznosi na videlo, što je možda još dublje. Globalizacija koja je, podsetimo, istovremeno širenje i otkrivanje nemogućnosti da se valorizuje celokupna raspoloživa radna snaga.

Fašizam je reaktivni subjektivitet. On je unutarkapitalistički budući da ne nudi nijednu drugu strukturu sveta. Uspostavlja se, zapravo, na svetskom tržištu, u meri u kojoj prebacuje kapitalizmu da nije u stanju da održi obećanja. Fašizujući se, onaj ko je obmanut željom za Zapadom postaje neprijatelj Zapada jer želja za Zapadom nije zadovoljena. Ovaj fašizam stvara agresivni nagon, nihilistički i destruktivni, jer se stvara počev od unutrašnjeg i negativnog suzbijanja želje za Zapadom. To je umnogome potisnuta želja za Zapadom, na mesto koje dolazi nihilistička i smrtonosna reakcija, čiji je cilj upravo ono što je bilo predmet želje. To je klasični psihoanalitički obrazac.

Što se tiče forme, ovaj moderni fašizam može se definisati kao nagon za smrću artikulisan u identitetskom jeziku. Religija je sasvim mogući element ove artikulacije: to je bilo katoličanstvo za španski fašizam tokom građanskog rata, islam je to danas na Bliskom istoku, posebno tamo gde je imperijalno zoniranje uništilo države. Ali religija je samo uniforma, ona nema nikakvih zasluga, to je forma subjektivacije, a ne realni sadržaj stvari. Realni sadržaj kojem ostaci religioznih mitova daju formu izvedenu iz sveprisutnosti želje za Zapadom, u njenom utvrđenom i eksplicitnom, te potisnutom i smrtonosnom obliku.

Praktična forma ovih fašizama je uvek logika bande, kriminalni gangsterizam, sa osvajanjem i odbranom teritorija u kojima ima monopol, kao što ima trgovac na svom ćošku u gradu. Da bi se održao, potreban je spektakularni karakter surovosti, pljačka, a zatim, u slučaju različitih mafija, stalno recikliranje stvari na svetskom tržištu. Isto kao što je nihilistička želja samo naličje želje za Zapadom, tako su denacionalizovane zone u kojima cveta nihilistički subjektivitet artikulisane na svetskom tržištu a samim tim u realnosti Zapada. Daeš je, kao što sam vam rekao, trgovinska firma, koja prodaje naftu, umetnička dela, pamuk, oružje, gomilu stvari. A njegovi plaćenici su u stvari radnici, s izvesnim dodatnim privilegijama zahvaljujući pljačkanju i porobljavanju.

Ova fašistička forma zapravo je unutrašnja strukturi globalnog kapitalizma, čija je na neki način subjektivna izopačenost. Uostalom, svi znamo da firme, kao i dokazani zapadni klijenti, poput vlade Saudijske Arabije, ne prestaju da pregovaraju s fašističkim bandama koje se nalaze u bliskoistočnom zoniranju, i to pregovaranje je u njihovom najboljem interesu. Najzad, pomenimo da je ovaj fašizam naličje frustrirane želje za Zapadom, i uređen je manje ili više vojno po fleksibilnom modelu mafijaške bande i s ideološki raznolikim nijansama, gde religija zauzima čisto formalno mesto.

Ovde me interesuje šta ovaj subjektivitet nudi mladima. Najzad, ubice iz januara, kao i one iz novembra su mladi ljudi, to su mladi ljudi odavde. To su mladi ljudi između dvadeset i trideset godina, uglavnom iz porodica radnika- imigranata, druga ili treća generacija. Smatra se da ovi mladi ljudi nemaju perspektivu, niti dobro mesto koje bi mogli da zauzmu. Čak i oni koji su iole obrazovani dele ovo viđenje: za njih nema mesta, barem ne mesta koje odgovara njihovim željama. Ovi mladi ljudi su samim tim na ivici najamništva, potrošnje i budućnosti. Ono što im nudi fašizam (koji se, u propagandi, nepromišljeno naziva „radikalnim”, iako je to čista i prosta regresija) jeste mešavina žrtvenog i zločinačkog herojstva i „zapadnog” zadovoljstva. S jedne strane, mladić će postati nešto poput ponosnog mafijaša, spremnog na žrtveno i zločinačko herojstvo: ubiti zapadnjake, pobediti ubice iz drugih bandi, uz spektakularnu okrutnost, osvojiti teritorije, itd. To su s jedne strane, ali i s druge, zadaci „lepog života“, raznolika zadovoljstva. Daeš dobro plaća sledbenicima, mnogo više nego što bi mogli da zarade „normalno” u zonama u kojima žive. Tu su novac, žene, automobili itd. To je, dakle, mešavina smrtonosnih herojskih dužnosti i, istovremeno, zapadna iskvarenost proizvodima. To je konzistentna mešavina koja je uvek bila u samome temelju jedne od karakteristika fašističkih bandi.

Religija bi savršeno mogla biti identitetski dodatak svemu ovome, utoliko što je upravo ona predstavljivi antizapadni označitelj. Ali kao što vidimo, na kraju krajeva, poreklo mladih ljudi, i njihova takoreći duhovna, religiozna orijentacija itd. ne znače mnogo. Ono što se računa jeste izbor koji prave povodom svoje frustracije. I oni pristupaju mešavini iskvarenosti i žrtvenog i zločinačkog herojstva zbog subjektiviteta koji je njihov, a ne zbog svog islamskog uverenja. Uostalom, možemo primetiti da je, u većini slučajeva islamizacija krajnja, a ne početna tačka. Kažimo to ovako: fašizacija je ta koja islamizuje, nije islam taj koji fašizuje.

V. Ko su ubice?

Ko su pod ovim uslovima ubice iz novembra, i šta govore njihova delà? Recimo da su ubice mladi fašisti, u smislu koji ću sad opisati. Poređenje koje rado pravim jeste između njih i fašističke milicije u Francuskoj tokom poslednjeg rata. U tim bandama mladih milicajaca, saradnika Nemaca, uvek je postojalo geslo „Živela smrt”: bez obzira na to šta radili, naoružani su, mogu da ubijaju ljude, da ih muče. Uvek se pokazivala surovost. Zatim je bila gomila sitnih profitera koji su hteli lep život, ture u kafanama, lepe automobile, novac, devojke... Bila je to mešavina istih sastojaka. I u izvesnom smislu iz istih razloga. Ko su bili milicajci? Francuzi, ali Francuzi iz građanskog rata, protivnici najočitijih nacionalnih interesa jer su sarađivali s nacističkim okupatorom. Bilo je nečeg da se iscepa iznutra. Poput svoga vođe, Petena, mašući nacionalnim zastava, naveliko su prisvajali Francusku: „Francuska! Francuska!” Tako su, i u najgorim okolnostima, radili protiv osnovnih nacionalnih interesa, pre svega da ih nikad ne okupira strana sila. To je unutrašnji rascep ovog fašističkog subjektiviteta. Današnje ubice su na neki način tipični proizvodi frustrirane želje za Zapadom, ljudi u kojima prebiva potisnuta želja, ljudi koje čini ta želja. Zamišljaju da ih nosi antizapadnjačka strast, ali oni su samo nihilistički simptomi slepe ispraznosti globalnog kapitalizma, njegove nesposobnosti, njegove nemoći da ceni sve u svetu onakvom kakvim ga oblikuje.

Njihov čin - masovno ubistvo - nije atentat. Atentat je ono što su organizovali otporaši protiv nacističkih okupatora i njihovih saučesnika- petenovaca ili, još bolje, ono što su ruski boljševici prikazali da bi ubili cara. Zapravo, ako razmotrimo masakr koji se desio u petak, 13. novembra, onako kako se desio, to nije bila organizovana niti vojna stvar, već krvava i podla. Mogla je biti takva jer su mladi fašisti odlučili da njihov život ne vredi. To je apsolutni motiv ovakvih dela. Njihov život ne vredi ništa njima samima. A pošto je tako, za njih ni životi drugih ništa ne vrede. I zaista je nihilizam temelj ovoga krvoprolića. Najzad, njihov će život izgoreti u „herojstvu” koje je jednako besmisleno i veštačko, koliko i zločinačko. Mislim da bi to trebalo nazvati strašnim „masovnim ubistvom“ u koje, što je jednako strašno, ubica uključuje samog sebe. To je samoubilačka zločinačka forma koja se odnosi na vrhunac njegovog nagona za smrću. Više nema ničega, ni žrtava, ni ubica.

Po svemu sudeći, to je užasni i kriminalni čin. Međutim, da li je prikladno, kao što je postalo zvanično, govoriti o „varvarima”? Reč „varvarin” oduvek je bila suprotnost reči „civilizovan”. „Rat protiv varvara” je rat civilizovanih protiv varvara. Ali nemamo nijedan razlog da dopustimo zapadnoj aroganciji da predstavlja civilizaciju u odnosu na užasni i kriminalni čin. To je ipak trenutak podsećanja da su zapadne ubice danas stalno i vanredno krvave.

Samo tri primera.

Zapadnjaci imaju stvarnu moć, s bespilotnim letelicama (dronovima), ali i sa specijalizovanim timovima koji se u Francuskoj nazivaju ekspedicije za „ubistvo“, da ubiju ljude po tajnom naređenju predsednika države. Ubistvo je lakše izvršiti bespilotnom letelicom, jer nema potrebe da iko izlazi iz kancelarije. Ni Obama ni Oland nisu lišeni ovih sredstava, lakih ili manje lakih. Ali kad je reč o bespilotnim letelicama, postoji sledeća statistika: za ciljanu smrt (recimo vođe bande), postoji devet kolateralnih žrtava - nije važno ako su to deca na ćošku. Da bi bilo ubijeno deset protivnika potrebno je ubiti devedeset osoba koje nisu krive ni za šta. To je to, bespilotna letelica. Dakle, ako umnožite ubistva počinjena bespilotnom letelicom, kao što je slučaj tokom mirne i odlučne Obamine vladavine, imaćete vrlo brzo na stotine i stotine osoba koje su ubijene ni zbog čega. Stoga, ako nazovemo varvarskom činjenicu ubijanja ljudi ni zbog čega, onda su zapadnjaci svakodnevno varvari, i to bi trebalo da se zna. Naprosto, u prvom slučaju varvarstva, varvarstvu varvara, imamo pretpostavljeno i samoubilačko masovno ubistvo. U slučaju varvarstva civilizovanih, imamo zadovoljavajuće i prikriveno tehnološko masovno ubistvo.

Drugi primer. Omer mrtvih zapadnjaka i njihovih neprijatelja u očitim sukobima u Iraku ili Palestini je oko 1:20. Zapadnjaci idu dotle da pretenduju da s njihove strane bude nulti stepen mrtvih, da svaki mrtvi bude na drugoj strani, što je veoma posebna ratna praksa. Nisu sasvim stigli dotle. Ali blizu su, ako računamo mrtve u iračkim, avganistanskim, palestinskim i ostalim sukobima, u proseku je jedan mrtvi na jednoj nasuprot dvadeset mrtvih na drugoj strani. Ovu neverovatnu nesrazmeru zabeležili su ljudi; ljudi koji doživljavaju ovakvu vrstu situacije vide da je to - to što se dešava, i za njih je zapadnjačko varvarstvo najzamašnije.

Treći primer. Uzmimo slučaj Gaze, bez ispitivanja njegovog političkog značaja: dve hiljade mrtvih na palestinskoj strani, među kojima blizu četiristo pedesetero dece. To je civilizovano? Zato što su avioni ti koji ubijaju, raskomadavaju, drobe i spaljuju ljude, a ne zaglupljeni mladići koji se uvuku u gomilu pre nego se ubiju?

Ubice su mladi fašisti koji liče na Petenovu miliciju, i čiji su motivi prljavi, smrtonosni i bez istinskog sadržaja. Ali nema razloga govoriti da, u odnosu na ove ljude, zapadna vojska predstavlja civilizaciju. To je sasvim neprihvatljivo. Rat je rat, ubistva su uvek više ili manje prljava; i sami smo mučili, ubijali, proganjali tokom kolonijalnih ratova, i nakon njih. I nastavićemo to činiti, u velikoj meri, kad, kao što naše vlade objavljuju, dođe vreme konačnog rata protiv „terorizma”.


VI. Reakcija države: „Francuska” i „rat”

Mislim da je osnovna funkcija države, kao što je država Francuska, da disciplinuje srednju klasu. I to je upečatljivo delo levice. Levica je izvanredna kad je reč o disciplinovanju srednje klase. Kad sam bio mlad, tokom Alžirskog rata, levica, koja je rukovodila vladom a na čijem se čelu nalazio Gi Mole, imala je „specijalno ovlašćenje” da izazove opšti rat. Izgleda da, kako bi se disciplinovala srednja klasa tako što će joj se govoriti „Rat! Rat” (a sama stvar - rat - jedva da tako izgleda), nedostaje udarac u bradu pravog socijaliste.

Stoga je, očigledno, disciplina srednje klase pod sloganom rata takođe fikcija. To je obmana, niko ovde, u ovoj zemlji, neće ratovati. Reč „rat” nije na mestu, u januaru je država koristila republikanski sekularizam, ovoga puta pokušava da koristi stari nacionalizam, Francusku, trobojku, skupa s onim što je večiti motiv: „ovo je rat”. Ali danas, ovaj spoj očito je zastranjivanje. Po mom mišljenju, neće funkcionisati zadugo.

Nekoliko napomena o ove dve reči.

Počnimo od Francuske. Francuska je danas značenje bez sadržaja koji bi se mogao pozitivno definisati. Šta znači „Francuska” danas? Ona je akter druge zone svetske strukture koju sam opisao. Stoga kažemo „naše vrednosti”, ali šta su to vrednosti Francuske? Svoje stanovište sam izneo gore. Francuska, ono što je označava - jer, ako postoje francuske vrednosti, onda bi se trebalo zapitati šta ih označava - jeste revolucionarna tradicija. Najpre republikanska, počev od revolucije 1789. Zatim socijalistička, anarhosindikalistička, komunistička i, najzad, levičarska, i sve to između 1789. i 1976.

Ali s tim je gotovo. Gotovo je. Francuska se danas ne može predstaviti na ispravan način kao povlašćeno mesto revolucionarne tradicije. Radije je karakteristična po jedinstvenom skupu identitetskih intelektualaca. Takođe, u njoj se ispoljava nešto čega nema drugde: otvoreno diskriminacioni zakoni prema delu siromašnih koje je sama stvorila. Zakoni o islamskoj marami, sve su to, žao mi je, zakoni stigmatizacije i segregacije koji ciljaju na koga? Na siromašne stanovnike koji imaju svoju religiju, kao što su Britanci nekad bili rimokatolici. Bivaju satanizovani iako ih je francuski kapitalizam doveo do siromaštva. Zašto? Zato što je upravo on uništio francuski industrijski aparat. Zašto je toliko ljudi iz trećega sveta došlo kod nas? Zato što smo ih tražili! Treba podsetiti na period od pedesetih do osamdesetih godina, kad se avionom išlo u Maroko kako bi se tražili radnici potrebni da se zaposle u brojnim fabrikama. Ti ljudi doveli su svoje porodice, došla je druga generacija, mladi čija je uobičajena sudbina bila da postanu radnici, kvalifikovani radnici, tehničari... Ali proizvodni aparat je uništen, s fabrikama je praktično gotovo, sve je premešteno. Samim tim ovi mladi ljudi nemaju nikakvu budućnost. Ali sve je ovo utemeljeno na obmani, na užasnoj prevari. Oni su dovedeni bez ikakvog jemstva, a sada želimo da ih isteramo... Ali ipak, ne može se tako manipulisati „ljudskim materijalom”. Stoga zaista mislim da danas „Francuska” ne znači mnogo, da ne predstavlja značajno, vidljivo i zanimljivo obeležje. A oni koji su u identitetskom grču prema Francuskoj vide ono što žele. Najzad, oni žele, kao i uvek u identitetskom grčenju, da kinje druge. Jer, na kraju krajeva, o identitetu se uvek radi kad nema univerzalno značenje kakvo je imala revolucionarna tradicija. Identitet koji ima univerzalno značenje definiše se samo šikaniranjem onoga što nije on. Nema drugog načina da mu se dâ privid života. Ljudi koji govore „Francuska! Francuska!”, da li to čine za Francusku? Naravno, oni viču protiv Arapa, to je sve. Ne mislim da je to velika usluga Francuskoj. I ne odlikuje isključivo Francuze. Međutim, ove „francuske” vrednosti su takve da bi manje od 3% pristalo da umre za domovinu.

Što se tiče rata, jedna stvar je jasna: ne objavljuju „varvari” rat, nego se francuska država, tragom firmi i povremeno Amerikanaca, umešala u imperijalne mutne poslove, uzela učešća u zoniranju, uništila države i stvorila situaciju čiji pregled pokušavam da iznesem. Ova situacija uključuje subjektivnu genezu mladih fašista u uništenim zonama društvenog života i činjenici da je ceo jedan deo svetskog stanovništva beznačajan.


VII. Uslovi povratka politike emancipacije suprotne slici savremenog sveta

Stigao sam do onoga što će me dovesti do zaključka. Kako da u ovim uslovima pokušamo stvoriti drugačije mišljenje? Kako se istrgnuti iz svega ovoga? Hoću reći, da se istrgnemo iz propagande koja prati svaku objavu rata, iako je taj „rat” fiktivan ili lažan. Postoji velika tradicija objava rata, nacionalističkih razmetanja, apsolutno fiktivnih propagandi. Dovoljno je pogledati literaturu koja se bavi „Švabama” 1914. Čudovištima! Ubicama! Zapravo, treba reći da se Nemci iz 1914. malo razlikuju od Francuza.

Dakle, šta bi trebalo učiniti? Najpre mislim da bi prostor koji se definiše kao „Francuska” i fantomske Francuze, trebalo zameniti, mentalno i praktično, internacionalnim prostorom. Načinom internacionalnog mišljenja, rekao bih čak transnacionalnog, koje bi bilo na visini kapitalističke globalizacije. Jer kapitalisti su odavno prestali da budu Francuzi, oni su napredovali. Oni su kod kuće u Šangaju, San Francisku, Maroku, Kongu, Sao Paulu.

A mi, mali Francuzi iz srednje klase, mi ćemo se šćućuriti u njihovoj Francuskoj? To je ogromni zaostatak. Tim više što ga pooštravamo činjenicom da čak nismo u stanju da priznamo kao sabivstvujuće ljude koji su kod nas, koji su tu. Pod besmislenim izgovorom da su muslimani, ili da su došli iz Afrike, ili još gore, da se odevaju i šišaju ovako a ne onako, ili jedu meso na posebno pripremljen način! Smatramo da su beznačajni, ili da su nam neprijatelji, ljudi koji žive ovde ali koje kapital u potpunosti obezvređuje! Nećemo biti u stanju da pričamo, ni radimo s tim ljudima, dok u toj situaciji ne stvorimo otvorenost, novi politički put, i s njima pronađemo afirmativan, kreativan izlaz iz pomračenog Zapada...

U svakom slučaju, užasno je smatrati da je revolucionarni neuspeh bio takav da čak više nismo u stanju da mentalno imamo globalnu predstavu problema, iako su je naši protivnici odavno stekli. A oni su je stekli upravo nauštrb svemu što je bila etatistička zaštita. Stoga je potrebno da smognemo snage da nas ne interesuje sama država, barem država ovakva kakva jeste. Ne glasajmo više!
Nemojmo pridavati nikakav značaj lažnim i iluzornim objavama naših vlada! Povucimo se drugde, na mesta u kojima prebiva često nejasna, ali stvarna volja naroda. Jer država, to je ono što dolazi kad „Francuska” više nema mnogo toga da kaže. To je ono na šta nas država poziva, kao što danas čini. Ali mi znamo da je država, sa svim svojim pomešanim težnjama, samo činilac novog globalnog toka kapitala.

Zaista postoji protivrečnost između fašističkog i zločinačkog usuda frustracije s jedne strane, i svetskog razvoja kapitalizma i njegove masovne podrške, srednje klase. Postoji pogubna protivrečnost, to se jasno vidi. Međutim, to je unutrašnja subjektivna protivrečnost koja je u samome kapitalizmu. To nije protivrečnost između dobra i zla. To nije protivrečnost između vrednosti civilizacije i varvarstva. To je mesto unutrašnje iskrivljenosti koja čini da se protiv Zapada okrene ceo jedan deo njegove nemoći. Nemoći kad je reč o stvaranju subjektivno nastanjivog prostora za sve mlade ljude na svetu.

To nije opravdanje ni za šta, to ne opravdava nijedan zločin. Fašizam u svim oblicima je strahota. Ali treba shvatiti da mi ne možemo niti moramo postati činioci ove protivrečnosti, protivrečnosti između pogubnog nihilizma fašista i imperijalnog rušilačkog razvoja i praznine globalnog kapitalizma. Ni u jednom od svojih najsuštinskijih određenja ne možemo dopustiti da nas oblikuje ova protivrečnost.

Ono od čega patimo jeste odsustvo politike koja bi bila suprotna celokupnoj unutrašnjosti kapitalizma, i to na svetskom nivou. Upravo odsustvo ovakve politike na svetskom nivou dovodi do pojave i stvaranja fašističke omladine. Nisu fašistička omladina, razbojništvo i religija oni koji dovode do odsustva politike emancipacije koja je u stanju da stvori sopstvenu viziju i definiše sopstvene prakse. Odsustvo ovakve politike stvara mogućnost fašizma, razbojništva i religioznih halucinacija.

Stoga mislim da je u tragediji Fedra, Rasinovoj drami, reč o zločinačkoj ljubavi, u trenutku kada Fedra mora sebi da prizna ljubav, kaže: „Moje zlo dopire nadaleko.” Možemo reći da je naše zlo doprlo dalje od imigracije, islama, uništenog Bliskog istoka, opljačkane Afrike... Naše zlo potiče od istorijskog poraza komunizma. I nadaleko dopire.

Pod „komunizmom” naprosto podrazumevam ime, istorijsko ime koje je dato mišljenju koje je strateški suprotno hegemonističkoj kapitalističkoj strukturi. Ovaj poraz je verovatno zapečaćen od sredine sedamdesetih godina prošlog veka. I upravo zbog toga period na koji ovde ukazujemo kreće od osamdesetih, kad su počele da se, u vidu nove energije kapitalizma, osećaju ubitačne posledice poraza.

Gde smo danas? Postoje lokalna iskustva, uverenja, ne kažem da nema ničega. Postoji ceo niz stvari koje se moraju natopiti novom mišlju. Postoji i javna predstava o raspoloživim snagama. I nomadski proletarijat koji dolazi iz najuništenijih zona. Ovaj nomadski proletarijat već je prilično
internacionalizovan, i to na celoj planeti. Brojni radnici u Koreji su iz Nepala ili Bangladeša, kao što je kod nas mnogo radnika iz Maroka i Malija... Ovaj ogromni nomadski proletarijat čini jednu virtuelnu avangardu velike mase ljudi čije postojanje, u svetu ovakvom kakav jeste, nije uzeto u obzir.

Postoje i intelektualci, ljudi iz srednje klase, računajući i zapadne, koji su za ovu novu misao, koji je stvaraju ili pokušavaju da je stvore. Cela stvar je u tome da se vežu za nomadski proletarijat, posmatraju ga, konsultuju, razgovaraju s njim. Nova misao u politici rađa se samo u neočekivanim savezima, neverovatnim savezima. U ravnopravnim susretima.

Zatim, postoji omladina. Postoji omladina koja se, iz razloga koje sam pomenuo, kad stigne na kraj sveta, pita šta joj taj svet nudi. I ona možda ne želi da se smesti u jedan od tri oblika koje sam nazvao tipičnima. Ona možda ne želi da peva pesmu u slavu Zapada; ona možda ne želi da bude nadahnuta željom za ovom slavom i u njoj pokuša da stvara svoju sudbinu; ona možda više ne želi da bude u pogubnom nihilizmu. Dokle god se mladim ljudima ne ponudi nešto strateški drugačije, oni će ostati suštinski dezorijentisani. Kapitalizam je mašina za dezorijentisanje subjekata, čim se ne pokoravaju smeštanju u prazninu binoma potrošač/radnik.

I ako postoji dužnost, ako postoji natapanje novom mišlju, to će dovesti do kraja savremenog fašizma. To neće biti prljavi ratovi države, koji nam ne obećavaju ništa dobro. To će biti moć da niska fašizacija nestane, da bude poništena, jer će biti ponuđeno nešto novo. Stvorićemo četvrti subjektivni tipični oblik koji će preći preko dominacije globalnog kapitalizma, a da se nikad ne smesti u nihilizam, to pogubno otelovljenje želje za Zapadom. To je suštinska stvar. Zbog toga bi trebalo da se stvore partikularni savezi, i zato bi trebalo promišljati na drugom nivou. Trebalo bi da intelektualci i različiti predstavnici mladih ljudi budu organski povezani, najpre lokalnim a potom opštim iskustvima. Ali da načine gest, stvore put, načine korak k nomadskom proletarijatu.

Postoji jedna strateška hitnost koja je svima zadata. To je rad, koji je rad za sve. To je rad mišljenja, to je takođe put: otići videti ko je taj drugi o kojem govorite, ko je on zaista. Trebalo bi prikupiti njegove ideje, njegovo mišljenje, njegovo viđenje stvari i upisati ga, a i sebe istovremeno, u strateško viđenje sudbine čovečanstva koje će pokušati da učini da istorija čovečanstva skrene, promeni smer i istrgne se iz nedokučive nesreće u koju je trenutno potonula.

Ja sam nepokolebljivi optimista, zar ne, stoga mislim da će se to dogoditi. Ali vreme leti. Vreme leti

Prevela Kristina Bojanović